|
Јусуф Никшић, Мостарцима познатији као Јуса, академски сликар свој је радни вијек посветио овом граду, његовој „непресушној“ свјетлости, плаветнилу које разгаљује душу, калдрми која звони док ханумице трче кроз авлију, лику мајке, камену и његовој бјелини, пејзажима… Шипку… као неизбјежном мотиву мостарских, херцеговачких, умјетника.
Намјерно изостављам мост, јер знате и Ви… то је посебан ужитак сликати… Мост који ће нас надживјети…
Јуса је персона с којом, чим сједнете имате утисак да живите вријеме које нисте стигли упознати и на тренутак се препуштате… Јер има ту свега за чути… препричава ми зашто су све слике Мехе Сефића бијеле… Тајна је, открива ми Јуса, у поимању боја. Је ли небо плаво? Неретва зелена?
Док му у станкама проматрања започетог уља на платну, догоријева сарајевска Дрина, које се не одриче ни у овим годинама, разговарамо о боји.
Констатујем да преферира зелену и црвену, сада још више него иначе јер, с годинама неких се боја одрекао.
Како смо се у разговору дотакли и ријеке подно наших погледа причам умјетнику сада већ анегдоту из Личног искуства: … „Тражим већ данима зелене плочице за поткровље у које требам уселити у својој кући. Преуморна од цјелодневног тражења … одлучујем да ће за данас бити ово задња радња у коју ћу ући и објаснити коју боју плочице тражим. Зелену, као боја Неретве!“ – одмах скратим.
А продавачица, стара Мостарка која ме познаје, каже брзо: „Госпођице Инес, је л’ прије или послије кише…?“
Умјетник, док се смије мостарским лискалуцима који настају и кад купујете плочице, надовезујући се на тему, објашњава како још нико није одредио боју Неретве и док је свијета и вијека баш и неће. „Природна познаје 114 нијанси зелене боје али наше очи виде само неколико.“ износи стручни податак.
|