|
Да бисмо у потпуности правилно перципирали збирку понекад нам помажу готово сухи подаци о ауторову животу, откривајући везе између пригушених осјећаја и тежње за сигурношћу у кући, па макар она била и друга. А Диани је изгледа васељенски усуд да увијек буде у другој кући, а никад у првој која је истински прави дом што одређује човјека и његово биће. Рођена у Загребу, школовала се у Славонији, Љубушком и Загребу, радила у Мостару и низ година била на челу Књижевне омладине када је и добила највеће књижевне награде: Шимићева 1972., Слово Горчина 1974., Гораново прољеће итд, она се бојажљиво, несигурно, отуђена, а понекад и мисаоно распета, враћа својој другој кући, па макар она била и имагинарна, затворена у цикличном кругу метафизичког исказа. Кућа је та која нас чека и када нас сви напусте, када све друго закаже, када нас окупира страх и туга, док ништавило и неизвјесност постављају упитност и смисао постојања лирског субјекта:
- Узимам ковчег / и све што ми припада /
- Сувенире са само мени знаним симболима,
- Жуте згужване подсјетнике / упуте ...
- Распоређујем правилно тежину
- Како бих могла дуго путовати
- (У предворју)
Можда се ово егзистенцијално тражење и пукотина вјечите скитње понајбоље огледа у пјесми Филингранска повијест:
- Наша љубав почела је једне јесени
- Умјесто у дјечију постељу
- Спустили су ме у путни ковчег.
- . . .
- Тим смо ковчегом / послије /
- Преносили славонске шуме на сунчани оток. /
Вјечита човјекова потреба да именује и одреди битак кућом увјетована је непресталним путовањем и тежњом лирског субјекта за именовањем оног чега нема и проналаском праве ријечи која је сан сваког пјесника, па је зато сваки повратак кући само припрема за нови одлазак. И тако укруг. Маске „сигурних“ градитеља „сусреће блага киша и наша туга“ јер је сан о љепоти одавно срушен, али пјесникиња не патетизира због тога, напротив, у стиховима се добрано контролишу емоције и недосањана љепота куће које „нема“.
Мада су све Дианине пјесме настале у љубави и из љубави, за збирку бисмо, ипак, могли рећи да није класична љубавна збирка, нити има таквих претензија, иако, како је примјетила Теа Бенчић Римај говори о остацима љубави. То се најбоље види у пјесми „Све ове године“:
- Моја безувјетна љубав / све ове године /
- Сада је твој прецизан алат / којим непогрешиво
- Одређујеш количину туге / коју могу поднијети /
- Мјериш оптимално вријеме / моје колебљивости
- Како ипак / не бих отишла.
Иако је збирка састављена из неколико мотивски различитих циклуса, од којих посебно треба истаћи Краљева зрцала, Четири записа, Друга кућа и Водена зрцала, ипак се доима као изванредно структурирана цјелина са одмјереним и концизним језиком богатим метафорама и симболима, те пјесничким, али особним свијетом што мирише на Медитеран, лаванду и море омеђеним путовањем и кућом. Пожелимо на крају нашој Диани да послије дугог путовања пронађе свој мир, у кући без празнине, ништавила и страха.
|