|
С одласком у мировину 1972. године као да је дошло вријеме за нове значајне послове: дужност џузхана у Гази Хусрефбеговој џамији, од 1976-1989. године евидентира арапске, турске и перзијске рукописе у Гази Хусрефбеговој библиотеци, држи дерсове у Ферхадији џамији.
Године 1936. примио је вирд од мудериса у Вучитрну Хаџи Селим Сами-еф. Јашара. Пред истим шејхом 1939. године полаже тарикатску заклетву и постаје дервиш кадеријског тариката. Шејх кадеријског тариката постаје 1965. г. пред шејхом Али баба текије на Касуми-паши у Истамбулу Сејјидом Мухјудиином Енсаријом Ерзенџанијом. Шејховску хилафетнаму добија од главног шејха кадеријског тариката Сејјид Јусуфа Гајланије у Багдаду.
Почасно је примио руфаијски, накшибендијски, мевлевијски, бедевијски, и шазилијски тарикат од стране шејхова ових тариката у Истамбулу, Коњи, Меки и Таути. Хаџи Селим Сами-еф. Јашар, шејх тарикатског реда био је и пјесник. Фејзулах еф. Хаџибајрић је преводио његове стихове, и његово најважније дјело Тухва, које је и штампано у Сарајеву 1984.
Преко три деценије Хаџибајрић је активно судјеловао у извођењу програма Бедрије и Мираџије. Бедрија је сустав у прози којим се у виду дове спомињу имена свих 313 учесника из борбе на Бедру, 17. рамазана, 2. године по Хиџри, а Мираџија је назив за спјев о Мухамед-пејгамберовом путу у небеске сфере.
Фејзулах Хаџибајрић је преводио и чувену Месневију, и објавио око 150 радова разноврсног садржаја, а међу њима има и научних. Преводио је са сва три оријентална језика. Хаџибајрић је проучавао и тесаwуф, и од прве прославе Шаби Аруса у Сарајеву па до 1989. године био је главни организатор ове прославе. У ту сврху писао је реферате из подручја тесаwуфа и израдио Мали тесаwуфско-тарикатски рјечник са преко 1200 објашњених појмова. Као дужносник Исламске вјерске заједнице БиХ, Фејзулах Хаџибајрић је више пута био у прилици да путује у Турску, Египат, Косово, Црну Гору, Македонију. Био је већ загазио у шесту деценију живота и са великим животним искуством. Отуда у његовим путописима лахкоћа саопћавања и једноставност. Његов путопис о путу на хаџџ свакако је имао своју популаризаторску улогу међу будућим хаџијама, јер је сав прожет усхићеношћу вјерника у обредима везаним за хаџџ.
Хаџибајрићев путопис је и исповијест, и извјешће, и дневник и љетопис, импресија, а понегдје и детаљан опис. Све у свему, мало географије свијета кроз који је Хаџибајрић пролазио, и са доста података.
Путопис увијек доноси нешто што нисмо знали. Наслови говоре о чему Хаџибајрић пише. Путописе у Турску и Египат одликује вјерно приказивање пута, догађаја и доживљаја, те сусрете и упознавање са људима. Понекад је ту и кратка прича о људима и њиховом животу, јер се Хаџибајрић осјећао дужним сачувати од заборава успомене на људе ради младих нараштаја. Намјера му је и да предочи читаоцима посебно оно око чега се одвија вјерски живот муслимана.
Сем путописа Хаџибајрић објављује сјећања и забиљешке својих колега (Хаџи Салих-еф. Гаче). Овдје има доста занимљивих и разноврсних података корисних за историју. Те информације су већ сада историја: о људима активним у борби за вјерско-просвјетну аутономију босанскохерцеговачких муслимана у доба анексије БиХ 1908. г.: Али Ружди-еф Капић, Али Фехми-еф. Џабић, Хафиз Сулејман-еф. Шарац.
Од око 150 објављених радова, путописи чине мањи дио Хаџибајрићевог опуса, али су најзанимљивији. И они су дио његове биографије као човјека у служби вјере, и са истом функцијом и циљем као и у његовим бројним и разноврсним вјерским пословима.
Фејзулах Хаџибајрић је написао и десетине некролога о значајним муслиманима и у културном и у вјерском животу наше средине, и одгајивачима омладине у исламском духу, о људима који су продубљивали вјерска и морална осјећања, те узгајали и ширили исламску образованост. У некролозима су подаци из живота, те о лијепим склоностима људи, њиховим навикама, и обавјештења која довољно освјетљавају ове узорите муслимане.
Муслимански омладински савез из Шведске потврдио је осјећај за вриједности објављивањем ове књиге у служби градње и чувања исламске традиције.
|