|
Ахмет Бурек служио се свом доступном литературом која обрађује Ливно и ливањски крај у турском периоду. Но он ништа не прихваћа здраво за готово, све вага и проматра, мјери изнова својим аршином, и када се његова мјера не слаже са мјером претходних уважених и мање уважених хисториографа – не либи се да побије и одбаци њихове тезе и тврдње, подастре своје аргументе и ставове. Таквих момената у књизи није мало и, рекао бих, они су зачин и драж, одговор и смисао ове књиге. Навест ћу неколико примјера.
У заврзламама око Бистричког града и Хливна, које су многи аутори смјештали један крај другога, или их поистовећивали, Бурек указује на бројне Бистрице у Босни тог времена и подастире Даровницу босанског краља Стјепана војводи Хрвоју Вукчићу и његовом сину Баоши, писану у Сутисци 1400. године. Даровница Бистрицу означава селом у ливањском крају. Гдје се оно налазило, није познато.
Поменута Даровница интересантна је и по именима три рода које је Клаић пренио погрешно и некоректно. Уписао је: Рајчић умјесто Гаичић, Галоп као Галуп, Утихјерчић као Утих Јарчић (име и презиме). На бази овог Клаићевог текста развила се теорија о Рајчићима – владарима Бистричког града на мјесту гдје је данашње Ливно. По тој теорији Рајчићи су по доласку турске власти прешли на ислам и своје презиме превели у Фирдус (перз. firdews = рај). На Рајчиће, по њима, подсјећа и ливањска махала Рајчевац.
Ова теорија, по Буреку, није одржива. Фирдуси се јављају врло касно, тек у другој половини 17. ст. и то у книнском крају, а у ливањском тек крајем тог стољећа. Рајчевац и Рајчић су врло честа имена на великом простору, од југа Србије до Госпића и Славоније и нису нипошто ливањска специфичност. На подручју села Бојмунта постоји локалитет Рајчевац, у Подгреди Рајчева коса. Треба узети у обзир и могућност да је у формирању назива овог топонима могла бити и ријеч раја, па би Рајчевац означавао сиротињску махалу. Ово има смисла, обзиром на вријеме када се топоним први пут јавља у писаним документима (1755), али никада у службеним. Ријеч раја је балкански турцизам настао од арапске ријечи ра’ијје, пл. ра’аја. Уобичајено се овим именом зове обесправљени и сиротињски дио становништва.
Вратимо се, на тренутак, још једанпут Даровници босанског краља Стјепана. У њој је записано: Владко Гаичић од Бистрице. Клаић је случајно или намјерно ријеч Гаичић преиначио у Рајчић и на њој засновао тезу о поистовећивању Хливна и Бистричког града, што је погрешно. Град и насеље са овим именом не спомиње се у турским документима.
Није мален број хисториографа који су обрађивали ливањске џамије. Неки су без доказа и аргумената тврдили да су поједине џамије првотно биле цркве. За Староградску џамију тврдили су да је некад била црквица св. Петра. Мезар код ње Џаја проглашава гробом бискупа и књижевника фра Павла Посиловића из Гламоча (род. 1597., умро средином 17. ст.). Невјеројатно је, каже Бурек, да је Џаја могао и претпоставити да би половицом 17. ст. један кршћанин, посебно бискуп, био покопан уз џамију, и то Царску.
Фра Ловро Караула, а послије Анђелка Каић и др. категорично су тврдили да је на мјесту џамије Главице била црква св. Луке, а Сахат-кула њезин звоник. Те тврдње, с доста аргументације, одбацио је Ахмет Аличић. Његове ставове потврдила су и археолошка истраживања вршена почетком деведесетих година прошлог ст. као и откопавање харема уз џамију, 1999. године. Све је то Ахмету Буреку помогло да и он одбаци ту тезу. Скидање звона са Сахат-куле 1878. назива похаром и пљачком.
И у текстовима Ахмета Аличића о ливањским џамијама често се, под утјецајем народне предаје, појављују погрешке. Ријеч је, наравно, о нестанку неких џамија, а које је увијек уништио и запалио хајдук Јанко (Староградска, Тепет, Боруша, Атлагића…). Многи су аутори без провјере прихваћали ове Аличићеве наводе. Но, каже Бурек, и Староградска и Боруша џамија су дочекале долазак Аустрије, и обје су се у 20. ст. срушиле саме од себе због запуштености и небриге. За Тепет и Пашину познато је да су страдале у два напада млетачких снага крајем 17. ст. Тада су запаљене и Беглук џамија и Перкуша, али су обновљене.
Са Аличићем се Бурек не слаже и када је у питању Перкуша џамија. Аличићев старац Незир Салтага износи предају по којој су ову џамију подигла седморица браће Перковића из Прилуке код Ливна. Ту су имали иметак, и када се један од њих разболи, видећи пролазност свијета и земаљског блага, дозва осталу браћу и рече им да штогод откину од свог иметка и пошаљу пред душу. Тако направише џамију, па потом преселише из Прилуке у махалу која се развијала код џамије. По тим Перковићима остаде у народу име Перкуша за џамију. Уз то, додаје Аличић, назив Перкуша треба тражити у хисторији предтурског Ливна. Бурек сматра да име џамије потјече од имена Перак или Перко јер га налазимо у турским пописним дефтерима. У дефтеру из 1574. џамија је уписана под именом Перка Мехмеда (турски облик имена Мухамед), а 1604. Мехмеда Перко-заде (Перковог потомка).
Када смо већ код џамија задржимо се, накратко, и код џамије Синан-чаушеве, зв. Џумануша. Неки истакнути хисториографи записали су да се у овој џамији први пут у Ливну клањала џума и да је по џуми названа Џумануша. Ахмет Бурек је назива Ђеманушом – онако како је и народ зове и како је уписана у катастарске и грунтовне књиге. Је ли народ Џуманушу погрешно изговарао као Ђеманушу или теза о првој џуми и Џумануши не пије воде – тешко је одговорити. Но тако постављено питање и без одговора нешто значи.
Исто тако, термин Газиларско (гробље/гребље) Ахмет Бурек пише као Кадиларско. Тако га народ изговара, тако је записано и у катастарским и грунтовним књигама. Подсјетимо, то је гробље које се налази покрај данашње болнице и у које су покопане газије – јунаци. Је ли и овај термин народ искривио, или је, можда, Кадиларско његово право/исправно име?
Неки аутори су Веис-кулу покушавали смјестити чак у римско доба, те као дио фортификације старог Бистричког града. Бурек је врло прецизан: Веис-кулу је изградио босански паша Сејди Ахмет-паша 1659. год., када је поправио градске бедеме. Након Другог свј. рата кула губи своје првотно име под утјецајем српског националног романтизма и народне пјесме па је у употреби чешћи назив Вујадинова кула. Од посљедњег рата овај назив је потпуно нестао, ишчезао. Код овдашњег становништва кула се најчешће назива Великом кулом, а Кланац-кула Малом кулом.
Има ли превише хисторије у овом хисториографском тексту, преобиља факата и реалија, прича и предаја, или свега тога нема у довољној мјери?
Има таман толико колико треба. Клишки санџак је у жижи проматрања и фокусирања аутора. Он је на периферији Османског царства, али је и на дохват руке Млетачке републике, Аустро-Угарске, а у једном тренутку и Француске. Његове границе, попут хармонике, скупљају се и шире, дишу.
Када су једни у прилици да их прекроје и скрате, други се наду у неприлици, па их не дају и бране.
Отуда сталне пограничне чарке, походи и пљачке, испади и упади, бјежанија и јангија, арзи и арзухали, вјере и превјере, буне и сукоби, вихори и ратови, борбе за власт и превласт; стижу царски и катил-фермани, шаљу се уходе да припреме походе, воде се војне и војне да освајају и бране, славе се побједе, оплакују порази, врше смакнућа и промакнућа, харају хајдуци, куга и колера… Ријетки су мушкарци који умиру код куће, природном смрћу, па су гробља углавном са женским мезаровима.
Има нешто што ме асоцира и подсјећа на ово данашње вријеме. У свим тим заврзламама и колоплетима појединци се изванредно сналазе. Тајним путевима кријумчаре се робе из Венеције, коњи и волови краду и одгоне као данас аутомобили, мафија сурађује на свим странама границе, нема за њу црте раздвајања, врши се откуп и трампа робља, нападају каравани, глоби и пљачка што до руке дође…
У овој тами има ли ишта свијетло? Има, има. Засвијетлит ће, видјет ћете, отпретани коријени бројних ливањских породица, љепота топонима ливањског краја, Бушатлијин ифтар за сиромахе током Рамазана, сласни плодови првих засађених дудова, прво сијање кукуруза у ливањском крају, залагање Ибрахим-бега Фирдуса за изградњу фратарске куће (1836), молитва фојничког хећима фра Јаке Крижанца над тешко болесним Алибегом Атлагићем, посљедњим изданком ове породице (молитва је помогла, па је Алибег поживио још двадесетак година); засвијетлит ће и увођење обавезног школовања дјеце у Босни и Ливну (1846), прва варница жеље за босанском аутономијом, залагање баруна Лазуринија да заустави одсељавање ливањских муслимана у Турску, итд, итд.
Камено Хливно, иако се појављује у вријеме инфлације и поплаве писане ријечи, посебно у хисториграфији, представља, сигуран сам, врло вриједну књигу. Она ће с периферије одлетјети у само средиште беха литературе ове врсте. Међу питама бит ће бурек. Ауторов прегалачки десетогодишњи рад мора получити резултате. Судећи по грађи коју он још има и имајући на уму његове циљеве и намјере, очекујем у догледно вријеме и нове књиге из компјутора овог аутора. Камено Хливно убрзат ће њихово рођење.
|