|
Када би се могли додири задржати,
изван сјећања
или успомена,
побрани и ношени са собом,
као када се тијела у себи
сахрањују,
а онда тако сједињени
да ускрсну у непрестану
додирљивост,
да ли би онда нестао
као дрхат с мамца
тај неуловљиви остатак?
Поноћно клонуће
лице прекривено
марамом бјелијом
од сњега
душа сакривена
дубоко
у глави
мирно,
премирно
затварају се
те преморне очи.
Као
реченица прва
након дуге приче
дође
сумрак,
и наста ноћ.
Неког немир
Будног
држа.
Опет као
неког туђа прича.
Иако је била само измишљена.
Свјеж сок од наранџе и
медено заслађена врућа чоколада
за доручак прије свитања.
За кога
то не би било
сјећање на дјетињство?
Не,
не реци:
„За мене!“
Нећу
да смо странци
прије самог почека.
Ја сам више
поезија него
све ми пјесме
Једно лице
у руци,
Ја,
од глади непоштеђен,
од самотње стјешњен,
ја,
доказан, не
слућен.
Ја,
не ви.
Ја,
плуг и колац,
ноћ и замка,
зрак и осмјех.
Мој спас
Ја.
Ја, та идеја:
„Ја, тај смисао!“
Ја, не смисао. Бе-
смисао, смисао, не
обрнуто. Ја сам
обоје, ти и ја,
више од тог само једног
ми.
Ко ништа
нема рећи,
тај прича о себи
стиди ли се стабло
кад у јесен
с њег лишће опада и голо стоји
да га пролазници исмјејавају?
Да ли је јесен несрамна,
зато што му без стида,
као с Красуљка,
лист по лист откида?
Лахко је, рећи,
бити дрво, не живјети,
у ове дане, ова празнина,
без својих трагова.
Требам ли се срамити за своју
поштену судбину,
своје штаке и
своје штуле?
Шарене кућице нису за мене,
принцип ми не да да гласно пјевам,
осим када сам пијан или
сам – као на примјер сада.
Неко други
другачији сам.
Њему сличан.
Ја – Неја.
Стидим
се, као
што се
треба.
Само понекад ми се чини
да сам као Дедамраз:
који поклонима натоварен
улази у неку празну кућу.
|