|
И сада долазе питања која имају везе с нашом (босанском) стварношћу, односно с нашом пирамидоманијом: Тко ће правити вјештачка брда у земљи гдје постоји тисуће брда? Одговор је очигледан.
Међутим, у истој овој земљи постоји најмање тисућу идентифицираних градина (природних утврда на врховима брда) из праповијесног доба, с тим да неке имају континуитет свога постојања и у повијесном добу. Неке имају бољи положај и више од природе добивених окомитих стијена, које пењање на врх чине ако не немогућим оно врло отежаним, а неке мање. Неке од тих градина су обле а неке имају оштре ивице, што би рекли неки пирамидални облик. Углавном су све зарубљене, јер на врху се обитавало у случају напада. (Наравно, ту су могли бити и жртвеници, храмови стално станиште врачева и мага и сл.) Колико их је од тисућу правилног пирамидалног облика, а колико пак неправилне морфологије, то доиста нитко није никада ни помислио истраживати све док се није појавио Семир Османагић са снимцима из зрака.
Тко је могао градити пирамиде у Босни?!
Прије него уопће покушамо указати на чињеницу да има неке логике да је пирамида у Високом могла бити грађена, морам указати на једну стереотипизирану заблуду гледе самог поимања грађења, односно онога што ми подразумијевамо под глаголом градити. У нашој данашњој стандардној предоџби градње је грађевина која има темеље, подрум, катове и кров. Таква грађевина, може се правити од бетона, челика, цигле, камена, дрвета и разних других елемената, али у основи градње је зидање, па се и занат градитеља најчешће назива зидарски. Некако никако не можемо замислити грађевину која се прави у високој стијени клесањем и уклесавањем, дубљењем или било каквим другим обликовањем камене громаде, каменог брда. Но, у давна времена било је уобичајеније пронаћи природну градину па њу уређивати за потребе утврде, храма или гробља, за становање не сигурноме, него зидати грађевину камен по камен, опеку по опеку. Чак што више, ако се хтјело направити импозантну, неприступачну гробницу за каквога великога владара, чија величина је требала да остане за сва времена, поданици би правили храмове или маузолеје у стијенама. Отворите било коју монографију Ирана па ћете видјети мноштво красних фотографија о грађењу у живој стијени. Тамо пак гдје није било погодна брда, добре градине, људи су морали градити велике куле, велика брда (пирамиде су заправо брда у равницама) …
Толико о нашој предоџби грађења.
Вратимо се питању у поднаслову. Има ли икаква знака тко би могао бити градитељ (обликоватељ пирамиде у Високом). На први поглед нема. Но, покушајмо пронаћи прве познате градитеље.
У Првој Мојсијевој књизи, у једанаестој глави, то ће рећи на почетку Библије, одмах послије потопа, пронаћи ћемо људе који су испекли опеке и покушали направити град и кулу до неба, да стекну себи име да се не би расијали по земљи. Тада су сви на земљи говорили један језик, заправо били народ један. Градили су град и кулу бабилонску, али нешто се догодило у тој градњи, а људи (старозавјетни писци) су протумачили да је Господ сишао да их омете да не сазидају града. Побркао им је језике да се не разумију, те их одатле расу по цијелој земљи. То је људско тумачење, а оно је подложно расправи, редефинирању, објашњавању и различитим схваћањима. Тек, ти људи, који су се расули по цијелој земљи, били су врсни градитељи. Гдје је тко отишао и колико је тко сачувао тога знања о градњи, то је данас тешко устврдити и доказати, али јест неко полазиште. Како је знање о градњи (мислимо на градњу у висину) ишло силазном путањом читава стољећа и миленије то не знамо објаснити, али је евидентно да људи прије тисућу година нису могли направити грађевине веће од рецимо 5 катова. Ма претјерујем, од три ката. Тек прије стотињак година почели су људи градити грађевине које зовемо небодери, облакодери, солитери, а у задњих педесетак година изграђене су грађевине више од Кеопсове пирамиде.
Ако су ти неки прастановници Босне дошли из Мезопотамије и са собом донијели вјештину грађења, онда има логике теза да су се овдје градиле велике грађевине. Сада да дођемо и до чињеница које су колико толико познате а имају велику асоцијативну моћ. Наиме, позната је ствар да су наше крајеве, насељавали извјесни Мезеји. (Свакако асоцира на Мезопотамију). Познато је да су они имали развијен култ сунца и мјесеца. Познато је да су они покапали своје мртве и на њихове гробнице довлачили велике камене плоче. Као примјер наводимо некропола равних гробова код Санског Моста, упућују да сандучасти надгробници на нашему тлу вуку подријетло још из времена док Галати нису са сјевера зашли у земље у којима живе илирска племена у најширему смислу те ријечи (јужно од Саве и Дунава) Наиме, изванредни налази керамике, костију, жељезни и брончани предмети, накит, ножеви, врхови копља, остатци стамбених објеката, некропола равних гробова, свједоче да је подручје Санског Моста скоро сигурно у VI. стољећа пр. К. настањивало племе Мезеја, којег спомињу и антички извори, а вјеројатно је оно ту било и много прије. Према истраживањима и до сада утврђеним чињеницама, Мезеји су били моћно и снажно племе са утврђеним градом као рударским центром који се звао Сплонум, а налазио се на ријеци Сани. Трагови овог града нису нађени…
Ако су овдје живјели људи који су донијели традицију градње, онда има логике вјеровати да су од брда понад Високога уредили грађевину пирамидалног облика, која је служила за више намјена.
Присутност народа с истока налазимо у симболици стећака, па чак и на плочи Кулина Бана који је столовао у Високом. Наиме, Мирко Видовић је написао читаву студију о симбиози савршене кружнице са крижем, односно о једној двострукој кружници и пет једноструких кружница, које симболизирају управо Ахру Мазду, прво, увјетно речено, монотеистичко божанство у познатој повијести. Цијела прича има везе и са стећцима, јер у својој морфологију сљемењаци носе сјећање на гробницу Кира Великога, првога познатога великога владара у писаној повијести. А та гробница такођер је на пирамидалном постољу.
Како год окренемо, у цијелој причи има неке логике. Но, требат ће времена и труда да се она доведе до колико толико поузданих закључака.
Прије тога свакако треба копати.
То знају и наши цијењени археолози, то да треба копати. Зато ме чуди што реагирају тако оштро на покушај Семира Османагића да копа, дубоко и широко, и који ће у мјесец дана ископати више него што су сви ти дични археолози ископали за десет година. Слажем се са њима да ту може бити и нестручна рада, чак и опасних момената, али ту онда има и њихове кривице, јер с висине знанствене пирамиде се боље види, али они који су доље слабо чују поруке ако се не сиђе међу њих, да укажу и покажу.
|