|
Клизну ми поглед
са плаветнила неба
на високо стијење
јаром притиснуто.
Паде поглед на долину
у пустару
сплетених маркера
старих коријена.
Погледом пребрах камен и драчу
на данашњој јари.
Ослухнух,
сиктање змија на расуте гене
у распуклој земљи затрпане.
Клизи поглед
по камену
по отврдлој земљи
без покрета
без погледа у плаветнило неба.
Зелена травка са кодовима гена
зажили коријен
у културе стране,
далеко од сиктања змија.
Прихвати се усправна, ожили
и у аманет остави
да мирис ломљене погаче
још не охлађене, потомство
не заборави.
|