|
У гасулхани, по којој је кружио опор мирис сапунске пјене и тешки задах воња од влаге, чинило ми се како се свака ствар оглашава звуком, покретом, бојом… У преламању вањске светлости што је допирала са једног јединог прозора и сјенке су имале своју гласност. Само сам ја лежао непомичан, наг, лицем окренут плафону са кога је висила сијалица, чије свјетло је било преслабо да освјетли ћошкове просторије у којој купају мртваце и отпремају их на пут без повратка. Још сам имао времена да некако и нечим зауставим оне који су ме гледали одозго, једнако глухи и нијеми за овога који је лежао доле.
Али, моје вријеме је отицало попут понорнице. Више се ништа није могло промијенити.
Тако, како годинама умотавају мртваце, убрзо ћу бити умотан. Мутавелија Рамо, који никада није могао казати колико је тачно својим рукама окупао мртвих тијела, преврнуће ме на лијеву страну, а хоџа Тарик ће, са бисмилетом на уснама, пребацити преко мене један дио тканине. Потом ће хоџа да ме преврне на десну страну, а Рамо ће, учећи у себи, пребацити преко мене други крај тканине. Онда ће ме обојица окренути према Кибли, тако како се мејт окреће.
Тек онда, кад ћефин буде прекривен зеленим платном са везеним харфовима, мјесецом и звијездом, чух из уста обојице, у исто вријеме ово, овако: „Таман!“
Домало, чух пуцкетање у старачким кољенима. Прво је чучнуо мутавелија, а потом, уз тежак уздах, и хоџа.
Обојица, врх мог узглавља. Један с лијеве, а други с десне стране.
Гледах их, тако како сам могао гледати: подигнутих руку, с длановима окренутим лицима, молили су. Тихо. Предано.
И ја сам молио. Нечујан. Невидан. Знао сам, када устану биће то крај њиховог посла, а почетак моје самоће.
И би тако како би.
„Амин!“ – Зачу се из хоџиних уста.
„Амин!“ – Зачу се и из мутавелијиних уста.
У исто вријеме устадоше и полахко, шутке, кренуше пут врата.
Кад је кључ шкљоцнуо у брави, прогутао сам нешто што се није одмах дало прогутати, а онда склопих очи.
У гасулхани завлада мук. Ни муха се није чула.
Умотан у ћефину, био сам по свим прописима опремљен мејт, који чека своје носаче. Заспао бих, али сваку помисао на такво олакшање мука, разбијала је тишина. Будио бих се и трзао прије него што бих трепнуо.
У тјескоби од платна и мрака, угушила би се и мушица, а некамо ли инсан, али моја душа се отимала. Све ми се могло догодити, само није смио страх. У паници, губитак даха би значио и гашење мисли, које су ме још једино везивале са вањским свијетом.
Молио сам: „Боже, олакшај, а не отежај!“
Јесам ли, ипак, трепнуо, или ми се само учинило?
Однекад и однекуд, дођоше по рахметлију… С лахкоћом ме изнесоше из гасулхане и донесоше до мјеста намијењеног за клањање џеназе. Ту, гдје је за моју душу молило стотине душа, остаћу ни мање ни више него онолико колико је требало да се обави џеназа, али мени се учинило како је то трајало цијелу вјечност. Лахнуће ми души кад ме понесу, тамо гдје су одредили да ме однесу… Како сам знао сваку стопу испред џамије, али и уздуж и попријеко кроз Чаршију, и затворених очију сам знао куда ме носе. Било је носача као мрава, а би им лахак терет, тако да је џеназа неуобичајено брзо одмицала кроз Чаршију, корак по корак прође поред Себиља, узмаче према првом сокаку, тако да се зачудих кад прије носачи усмјерише уз Коваче… На каменом степеништу успорише. На табуту, с руке на руку, полахко али неминовно тако, бивао сам све даље од Башчаршије, а све ближе Равним Бакијама. Чуо сам и нисам како обућа струже по каменој подлози, како душе мојих носача дишу, стењу и кашљуцају, али љепше и чистије сам чуо оне који су у шапату молили и носили ме горе на Бакије, одакле се враћају само они који носе.
Узбрдо, и шутња има своју гласност. Мање по шутњи, а више по молитви распознавао сам оне којима сам био терет, од оних који ма је ово била лијепа обавеза или један од лакших начина да џеназом искупе своје гријехове. Они, који су искрено молили и лахко носили, пријањали су ми за душу, мирисом и гласом, али ни они нису могли ни слутити да на табуту, умотаног у ћефин, носе живог мејта.
Сваки нови искорак носача чинио ме је ближим кабуру ког су ископали по мојој мјери оног дана када је глас прострујао шехером да је још једна душа преселила на онај свијет. Помислих: Смрт и није нешто ако се догодила само мени у великом граду који је остајао иза мене.
Али, није то моја смрт – бунила се душа.
– Ако је Мехмед мртвац, није Алија – говорим, тек само да се разговорим, отварам уста, али нико не чује глас. „Можда је Мехмед жив, а Алија мртав, али неко је у мени жив“ – чујем и глас шерета у мени. „Али, ко се још могао насмијати својој смрти?“ – Отимало се пола мене. Све што сам имао мање времена, све сам искреније молио.
И би, тако, како у сну о мојој смрти би.
Однекад и однекуд, врх моје главе, између носача, појави се непозвани и непознати. Одјећом, висином и појавом би другачији од свих оних који су носили. Бијели огртач га је прекривао од главе до паса. Једина црна тачка на њему било је око, које је вирило испод крајичка бијелог хаљетка. Тај, такав, кога сам лијепо видио кроз ћефин, казао ми је ово: „Буде ли се чуо твој глас прије него те спусте у кабур, неко недужан може умријети…!“
„Не би хтио да тако буде…“ – Изустих, а да нисам био свјестан зашто сам то изговорио, ако сам изговорио.
„Ни ја, ни ти о томе не одлучујемо…“ – Казао је тај, такав, који једини није носио табут. „Све је воља Божија!“ – Изговорио је тај непознати и непозвани, увијек за један корак испред оних који су ме носили, док сам с руке на руку, бивао све ближи тамо гдје ме је кабур чекао, ако ме чекао.
„Ко си ти…?“ – Упитах тог и таквог ког сам ја једини видио. „И-и, ко те је послао?!“ Приупитах дрхтавим гласом.
„Није твоје да се у такву тајну петљаш…“ – чух одговор. Домало ће се тај нагнути над моје ухо, да би ми шапнуо и ово: „Можда сам твоја душа, а можда и нисам, али сам ту, да те увјерим како исувише волиш оводуњалучки живот који је секунда, наспрам ахиретског!“
Када сам очекивао да ће ми још нешто дошапнути, одмаћиће се и он и његова сјенка. Заклониће их носачи.
Поново ћу га видјети, када сам заустио, али нисам успио изустити оно што сам га хтио приупитати.
Предухитрио ме је. „Живот је као и ријека, која се враћа свом извору и у том вјечном кружењу никад му доста живота!“ – Прошапутао је, или ми се само учинило.
Шутњом, која је више била моје размишљање шта рећи у наглој немоћи, поново призвах његов глас: „Ниси ли једном, и не једном помислио да имаш стотину година, како ти је најдражи дан онај сјутра…?“
У знак одобравања, климнух главом испод ћефина.
„Ко још не воли живот…?“ – Говорио је онај кога други нису могли видјети. „Али, да знаш, каква Божија награда чека добре људе на Ахирету, одмах би инсан пожелио да пресели… Тамо је љепота, а овај твој живот је варка!“
„Гдје је моје мјесто?“ – Клизнуо је језик у устима. „Шта ми је чинити? М-м-могу ли знати к-к-како ће се све ово завршити?“ – Замуцах.
„Ти се отимаш и мени и носачима… О свом избору, све си тиме казао…“ – прошапутао је човјек у бијелом и одмакао се.
Носачи су ме једнако носили.
Није било моје да расуђујем, да ли је то било људско створење или мелек, али од страха да могу изгубити тог, који ме је једини видио и једини чуо, почех учити све што сам знао, а што ме је могло спасити да ме не донесу тамо одакле се још нити један рахметлија није вратио.
Почех се гушити.
Поново угледах непозваног. Примаче ми се, али не изусти ни ријеч једну. „Гушим се, откриј ћефин!“ – Завапих отварајући уста као риба на сухом. Окренуо је главу, као да ме није хтио чути.
Препадох се од шутње.
„Гушим се, чујеш ли?!“ – Сада сам викао.
Могао сам се заклети да сам чуо смијех из уста онога чија уста нисам видио. Бијели огртач се надимао, спуштао и дизао у ритму покрета усана, чега ли? Говорио је. Можда сам нешто пречуо, али сам сигурно чуо када је изговорио ово: „Шта то још ти, Мехмедалија, можеш видјети, а што ниси још видио? Чему тај још један поглед на свијет кога напушташ, а на коме си се свега и свачега нагледао?“
У немоћи шта рећи, прибојах се да ће ме шутња поразити, а ћефин угушити, прије него што још једном бацим поглед са Видиковца на моје Сарајево.
Захроптах. Човјек из сна, или ко је већ био, у посљедњи трентак је подигао ћефин с мог узглавља, да би потом нетрагом нестао.
Задахнуо ме је свјеж зрак.
Придигох се како би га цијелом душом удахнуо, а ћефин је клизнуо низ тијело и открио ме до паса.
И би, што је било.
Људски гласови се узрујаше попут пчелињег роја.
Осјетих како је табут закратко запловио зраком попут летећег ћилима, да би потом, нагло, свом тежином свог терета, треснуо од тле. Затресе се и небо у мојим очима. Укруг, свијет се окрену око мене.
Тек однекад, кад земља престаде подрхтавати и бол умину у леђима, биће ми јасно како сам доспио под ноге оних којима сам био изнад глава. И они који су ме носили, и они који ме нису носили, бјежали су главом без обзира. У паничном трку, спотицали су се једни од дуге, падали, устајали, па поново бјежали.
Било их је и узбрдо и низбрдо.
Широм отворених очију и широм отворених уста, без ћефина на себи, гол, као од мајке рођен, гледао сам трен оне који бјеже низ брдо, трен оне који бјеже уз брдо.
Придигох се и сједох на табут који је преврнут лежао испод мене. Ни тако ми не би потаман. Од радости што сам жив, устадох. Усправих се колико сам био дуг. Да ме није било стид што сам такав какав јесам, без одјеће, заиграо бих и запјевао од радости.
Ако ја већ нисам играо, јесте све у мени и око мене.
С Видиковца, стотину пута сам гледао на град и никада ми прије није био љепши и дражи. Гледао сам га широм отворених очију и уста и душом упијао ту чистоту и љепоту окупану нуром. Под шкољком Требевића, на Миљацки води, сијао је попут бисера.
Оно што не могу објаснити ни себи ни другима, али сво вријеме док сам се радовао животу, уживајући у погледу на Сарајево у коме ми је суђено да још по сунцу ходим, табут је био испод мене.
Опипавао сам га јагодицама прстију, окретао и загледао. Био је од најбоље даске истесан!
Не знам како и откуд је ту доспио, али у једно сам сасвим сигуран: сан у смрти сам уснио у кревету!
Можда знам и одговор…
Није ли и кревет табут на коме цијели живот лежимо и чекамо своје носаче?
|