Мост - Индекс
Мост - Претплата
Ајше Аркун: Мртва природа [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Број 181 (92 - нова серија)

Година XXIX децембар/просинац 2004.

Latinica · Ћирилица · Transliteration

Претходна · Садржај · Наредна

Мустафа Смајловић
Човјек из сна

У глухо доба ноћи шта је могло пробудити књижевника и новинара Харуна Хујдура?

Лом стакла? Псовка пијанца у кафани преко пута? Врисак блуднице...? Брзо је устао и упалио свјетло, а потом је отетурао до умиваонице.

– Боже, какав чудан сан?! – прошапутао је. – Тако нешто ваљда нико није сањао! – запарао је његов промукао глас. Прстима је напипао славину, одврнуо је, а потом је гурнуо главу под хладан млаз воде. Тек, када је добро расхладио вратне жиле, подигао је главу и отворио очи. Остао је затечен над ликом у огледалу.

– Забога, јесам ли то ја? – Запитао се оном бојом гласа, каквог имају само застрашене особе. Нагло, попут дјетета које у страху жели да брзо заборави страшан призор, склопио је очи, али и иза спуштених трепавица остао је лик, онај и онакав каквог је видио у огледалу. Поново је отворио очи и поново се суочио са стварношћу.

– Човјече, шта то би с тобом? – Чуо је свој глас као никада тако. Још му је горе било. Осјетио је мучнину у желуцу. Гледао се, без трептаја, дуго и упорно, све док му се није учинило да му се подсмјехнуо онај тамо у огледалу.

У једном тренутку, изгубио је разум и закричао је: – Ко си ти, ко, ко-о, к-о-о-ооо!

Сенад Буљубашић: Замка I, оловка

Сенад Буљубашић: Замка I, оловка

Зазвонио је глас, кроз просторију и у еху, попут грмљавине, одјекнуо је у ушима. Човјек из огледала, његових очију, његових усана, његовог лица, његовог гласа, само је понављао његове ријечи. Стресао се, као и он, од нагле немоћи да објасни како се промијенио његов лик преко ноћи. Када је био сасвим увјерен да то нико други не може бити у огледалу него он, Харун Хујдур, почео је шапутати ријечи молитве. Од страха, чега ли, молио је: „Боже, олакшај, а не отежај!“

До тог тренутка побожност је сматрао готово обманом духа и душе. Вјеровао је само у оно што види својим очима и додирује својим чулима. Од страха, чега ли, шапутао је оне ријечи молитве које је још као дјечак научио. Лијепо је могао видјети како се с полагахним помјерањем усана, опушта кожа на лицу. За дивно чудо, осјетио је олакшање. Ни прсти руку, који су залазили у разбарушену косу, нису више онако подрхтавали. Сав онај немир, који је кидисао на душу попут лептирице на отворени пламен, полахко је нестајао. У неко доба, вратиће се и руменило у образе, засвјетлуцаће очи препознатљивим жаром, завладаће смирај у свакој пори његовог лица, све ће се вратити на своје мјесто, само једно више неће бити исто како је било прије. Прошапутао је сасвим помирујуће: – И та боја косе је сада моја...

Да, Харун Хујдур је дочекао јутро под сиједим власима косе. Посиједио је преко ноћи. Од сна, чега ли?!

– И ненавика је навика – казао је мирно. – Нема друге, живот има свој наставак – изустио је помирујуће.

Када га је таквог угледала времешна газдарица, која је по обичају без куцања упадала у његову собу, изгубила је тле под ногама. Сиротица је завршила у болесничкој постељи. Она, Злата Рустемпашић, поново ће стати на своје ноге, али никада неће моћи да разумије Харунов сан.

Прича и није била за њено ухо.

Сан је трајао један цијели вијек чуђења.

Лежао је на чаиру, под стаблом јабуке сенабије. Био је лицем окренут небу.

У неко доба, врх његове главе, створио се Човјек у бијелом.

– Ко сте Ви? – упитао је Харун.

– Зови ме својим именом – насмијешио се непозвани и непознати. – Ти ћеш бити ово, што сам ја, а ја сам био то што си Ти! – уозбиљио се.

Хтио је устати, али се није могао помјерити. Испружио би руку, да поздрави онога који је стајао изнад њега, али га рука није слушала. Једино је могао говорити.

– Помозите ми да устанем – замолио је.

Човјек у бијелом се одмакао корак. – Не, то не смијем... Ако бих Те додирнуо, Ти би отворио очи и ја бих нестао! – казао је онај врх њега.

Једно вријеме су се само гледали. Харун је био без одјеће на себи. Човјек врх њега је од главе до пете био у бијелом. Једино што је било црно на њему, биле су очи. Два угљена.

При сусрету погледа, угљен би се зажарио. Харун је први скренуо поглед, у немоћи да било шта каже. Зато је говорио онај изнад њега.

Казао је: – Харуне, желиш ли чути истину, али без љутње и горчине, без мржње и пријезира...?

– И да нећу, морам Вас слушати... – казао је Харун и скупио храброст да га поново погледа – у очи. – Говорите, или ме оставите на миру!

– Најзад требаш знати да је све што си створио у животу Божија воља, а мој труд – казао је онај врх њега и наставио говорити. – Све Твоје најбоље приче ја сам написао... Све твоје жене ја сам волио, или нисам волио... Када будеш ово што сам сада ја, још само једном ћеш вољети, жену која ти је до смрти суђена. Посљедњу причу коју будеш написао, биће посвећена жени која ће те на табуту испратити до Нишана...

– Има ли та жена име...?

– Има, али за сада ћемо је звати – Судбина!

– И судбина има своју препознатљивост?

– Млада је, пуно млађа од нас обојице... Има дугу црну косу која урамљује бијело лице. То бијело лице нико прије Тебе није љубио. Најљепше су јој очи, двије црне руже, дугих и лахких латица. Мала уста, повијених усана попут врбовог листа, која ће Те побожно љубити, казаће ти да је Твоја лијепа судбина.

– А-а, када ће то бити?

– Ни минуту прије, ни минуту касније, већ тачно у суђени тренутак – казао је онај што га је на крају руком додирнуо.

Харун је отворио очи. Човјек у бијелом је нестао.

У неко доба, однекуд и одједном, догодило се онако, како је човјек из сна казао.

Харун је био нагет над писаћом машином. Цијели дан је покушавао да напише причу о Човјеку из сна. Сви покушаји су били узалудни. Бјелина листа га ја умарала. Тврдоглаво и упорно је увлачио папир у писаћи строј, да би га потом брзо извлачио, гужвао и бацао у корпу за отпатке. Ријечи га нису слушале. Било је то страшно мучење у немоћи да запише једну разбориту реченицу. У неко доба, он ће одгурнути од себе писаћи строј, мирећи се поразом.

Глава ће клонути на хастал.

Однекуд, пренуло га је тихо куцање.

На вратима собе је стајала млада жена са уснама попут врбовог листа.

Устао је, не вјерујући својим очима.

Заустио је, али није успио изговорити нити једну ријеч. Предухитрила га је млада љепотица: – Зовем се Зенаида Радетинец!

– Ко Вас је послао мени?

– Судбина!

Прво што је љепотица додирнула на Харуну Хујдуру, била је сиједа коса.

– Сањала сам Вас таквог – прошапутала је. – Баш таквог – загрлила га је.

Претходна · Садржај · Наредна

Зоран Ковачевић: Мемо III, уље на картону [Повећај]

Индекс · Нови број · Архива · Тражи · Инфо · Линкови
Редакција · Претплата · Контакт

Задња измјена: 2005-01-02

ISSN 0350-6517
Copyright © 1995-2008 Часопис Мост · Мостар · Босна и Херцеговина
Design by © 1998-2008 Харис Туцаковић · Шведска