Имах задовољство с пјесником разговарати.
Пјесник говори жубор воде гргољи.
Ријечи ријеке грачаничке
Сливају се и теку
И опет уздижу
Као
Водоскок
Тек да кажу да ријечи душе
У стихове слагати, умјетност је.

Другог љета сретох другог пјесника
Великог.
Он ћути. Стихови на уснама
Залеђени, у глави му дигитрон,
Бројеви, цијене
Оних, што слова на папир стављају.

Зато зажалих
Што жубор воде изгубих
А гргољење ријечи заборавих
И не слушах више пјесму воде
Грачаничке
На топлом асфалту тузланском
Гдје с кецељом и тацном у руци
Кафу разносе.