|
Националистичком еуфоријом и Дом културе у Мостару добио је име Хрватски дом херцег Стјепан Косача. Хисторијска титула је гласила: Војвода од Св. Саве, господар Хума, Приморја, Велики војвода од Србије, кнез од Дрина итд.
Друштвена заштита топонима
За именовање и промјену називља улица, тргова, мостова, личности из културе, културних институција и личности из јавног живота требало би да при службеној институцији постоји овлаштено тијело које ће то пратити и предлагати, а усвајати надлежно законско вијеће.
У том тијелу, прије свега, треба да буду језички стручњаци, ономастичари, хисторичари, културни радници и представници јавног живота. У свом раду такво тијело би требало да води рачуна о начелном ставу да називи буду конзистентни, добро уобличени именик који неће бити манипулативан, већ трајно утемељени дио језика у коме су они језички складни и подесни. Такође, њихова симболичка компонента треба да буде општепризната, неспорна, ненаметнута од мањине већини, као ни од већине мањини – значи донесена консензусом.
(Варцар-Вакуф је преименован у Мркоњић-Град по псеудониму Краља Петра И – Петар Мркоњић; Томислав-Град – Дувно; оправдано умјесто Лиштице – Широки Бријег, док се Горњи Вакуф – Ускопље; Соли – Тузла итд. једнострано употребљавају.)
Промјену имена треба друштвено осигурати, тако да заиста представљају њихову нормализацију, а не као замјену једне симболике другом јер „имена нису да кличу и манифестују“. Најбољи примјер за то је недавна одлука Уставног суда БиХ по којој се називи српских градова у БиХ неуставни. Тако се том одлуком бришу националистичка идејна опредјељења и ствари доводе на ниво традиционалне топонимије.
У Мостару постоје традиционални називи квартова који су се, срећом, у својој основи, задржали до наших дана. Да подсјетимо: Царина, Лука, Бранковац, Бјелушине, Стари град, Церница, Предхумље, Захумље (задржало се као Подхум и Захум), те Илићи, Залик и новија: Центар II, Пањевина , Стрелчевина, Згони итд.
Многе урбане микротопониме који традиционално носе своја називља по породицама које су обитавале на том простору требало би оставити непромијењена као симболе времена и њихов свједок. У принципу старинско име (улице, трга, објекта и сл.) треба мијењати ако се тиме отклања нека аномалија или непримјереност, јер главни задатак просторних имена је да служе језичкој комуникацији, а не да издижу програме и друштвена вредновања. Иначе, правило треба да буде: ниједно прикладно старинско име не треба мијењати ако је језички подесно и с нормалном мотивацијом.
Симболика имена треба да тежи
општеприхватљивим мотивима
Ако нека имена имају и одређени симболички мотив, он треба да буде општепризнат и прихваћен као дио хисторијске свијести, пијетета и културног вредновања. Међутим, могуће је да се појави и захтјев за посебном мотивацијом која је условљена религиозном или националном традицијом.
Та посебна симболика треба да тежи општеприхватљивим мотивима који су битни за све компоненте становништва.
|