Sonja Biserko (Beograd)
BUDUĆNOST
BALKANA I SRBIJA |
Nemoguće je govoriti
o budućnosti Balkana bez budućnosti Srbije kao središnieg, ne samo geostrateškog već
i političkog prostora. Već sama činjenica da je Srbija posljednjih devet godina ogromna
prepreka brzoj tranziciji i ekonomskom povezivanju svih svojih suseda dovoljna je
činjenica. Toga su svesni i svi njeni susedi, ali i međunarodni faktori koji su
duboko zainteresovani za pacifikaciju i stabilizaciju regiona u samom predvorju Evrope.
Najnovija inicijativa ”Pakt stabilnosti za Balkan” dovoljno govori o
takvom interesu. Međutim, beogradski režim tu činjenicu svesrdno koristi kroz
svojevrsnu ucenu suseda i Evrope. Najbolja ilustracija za to je odbijanje
ponude austrijske vlade da pomogne raščišćavanje Dunava kod Novog
Sada sve dok međunarodna zajednica ne garantuje obnovu svih srušenih mostova,
zatim zabrana rumunskim brodovima da koriste kanale kao zaobilaznicu (ruski i ukrajinski
brodovi neometano koriste dotični kanal) i sl.
Balkanske zemlje su tokom poslednjih pedeset godina živele u miru ali
bez značajnije ekonomske, političke i kulturne saradnje. Pripadnost različitim
blokovima svakako je bio glavni razlog za to, s time što je Jugoslavija
sa svojim specifičniin položajem, pre svega kao nesvrstana zemlja,
imala značajnu diplomatsku ulogu ne samo na Balkanu već i u svetu.
Pored toga, neke zemlje kao što su Albanija, a kasnije i Rumunija,
provele su decenije u totalnoj izolaciji zbog svojih totalitarnih režima. Različita
historijska nasleđa i činjenica da je balkanski prostor uvek bio predmet nadmetanja
velikih sila značajno su doprineli antagonizmima među pojedinim zemljama Balkana.
Nažalost, srpski nacionalni projekat poremetio je mirnu tranziciju na prostoru
bivše Jugoslavije, što je u velikoj meri unazadilo ceo balkanski prostor i usporilo
njegovu tranziciju. Srpski nacionalni projekat je međutim ubrzao emancipaciju
svih jugoslovenskih naroda, koja se odvijala na najbolji mogući način. Poraz ovog
projekta i njegov svojevrsni historijski debakl doveo je Srbiju u totalnu
međunarodnu izopaćenost i izolaciju.
|
 |
|
Budućnost Srbije kao dela Balkana i Evrope
neizvesna je ukoliko Srbija ne sagleda i ne suoči se sa onim šta se
desilo poslednje dve decenije. U svetlu sadašnjeg srbijanskog konteksta teško je
proceniti da li za to stvarno postoji unutrašnji poteneijal. Politička scena u Srbiji je
fluidna i očigledno je da postojeći politički protagonisti nisu u stanju da sagledaju
više državne i nacionalne interese. Podele i antagonizmi glavna su karakteristika
današnje političke scene. Nada leži u činjenici da opšte nezadovoljstvo raste i da
protesti, koji se šire čitavom Srbijom, kontinuirano slabe i podrivaju piramidu odozdo.
Na osnovu pažljive
analize javnog diskursa teško je očekivati neposredno otrežnjenje. Većina
stanovništva se identifikovala sa Srpskim projektom. Srpska iluzija da je Jugoslavija
samo proširena Srbija i srpsko lamentiranje da je ceo vek ”izgubljen”, kao i da će
se ”taj gubitak teško nadoknaditi” jasno pokazuju da se Jugoslavija nije sagledavala
kao projekat drugih nacija. Srbi nikada nisu priznali svoja očekivanja niti želju da
budu jednaki.
Iseljavanje Srba sa Kosova posle ulaska međunarodnih trupa, te
povratka Albanaca, i de facto gubljenje kontrole nad Kosovom,
važna je tema u sadašnjim stranačkim nadmetanjima. Dok režim insistira na povratku Srba
i činjenici da je Kosovo još uvek pod suverenitetom Srbije
i SRJ, opozicija to koristi samo u propagandne svrhe bez istinskog napora
da se sagleda nova kosovska realnost, kao i mogućnost opstanka Srba u
novom kontekstu. Režim, posebno Milošević, još uvek ima načina da
destabillzuje samu operaciju na Kosovu, bez obzira na domet takvih
pokušaja. Za sada samo pravoslavna Crkva zastupa interese Srba
sa Kosova, ali imajući u vidu opštu konfuziju srpskog naroda, te konstantnu
propagandu beogradskog režima, svi dosadašnji napori nisu doneli značajniji pomak.
Zbivanja u Crnoj Gori nakon crnogorske ponude Beogradu o
redefiniciji odnosa dve federalne jedinice jasno ukazuju da je Crna Gora
na dobrom putu da se odvoji i svoju sudbinu čvršće veže za Evropu. U
međuvremenu i situacija u Vojvodini dobija svoju vlastitu dinamiku, pre
svega, kroz nove zahteve mađarske manjine. Isto kao što Crna
Gora traži novi status isto tako će i Vojvodina uskoro mnogo
otvorenije postaviti svoje zahteve.
Konzervativnost, unitarizam i hegemonizam beogradske političke i intelektualne elite
jedan je od glavnih prepreka promenama u Srbiji. Demokratliacija, ne samo
SRJ, već i Srbije moguća je samo preko stvarnog
procesa decentralizacije. Podupiranje centrifugalnih tendencija koje su očigledno u toku,
kao reakcija na demokratičnost režima, moguće je samo suštinskom decentralizacijom i
regionalizacijom Srbije. Samo tako mogu se stvoriti uslovi za
reintegraciju u širem balkanskom i evropskom kontekstu.
Proces diferencijacije unutar same Srbije je preduslov za bilo kakvo
suočavanje. On je tek u začetku. Međutim, društvo je duboko bolesno i lečenje će
biti bolno i dugoročno. Takvom društvu neophodna je pomoć da bi shvatilo šta se
dogodilo. Srbija je u međuvremenu prekinula odnose sa svetom, postavši
autistično društvo bez stvarnog uvida u glavne evropske tokove. Činjenica je isto tako
da su sve zemlje u susedstvu na neki način pod protektoratom međunarodne
zajednice, jedino je Srbija pod stalnim pritiskom što se
pokazalo ograničenog dometa i zahteva mnogo duži period. Korumpiranost i beskrupuloznost
beogradskog režima ogromna je prednost u odnosu na zapadne demokratije, a desperacija i
fatalizam najjače su oružje režima u suprotstavljanju Zapadu.
Za početak za srbijansko društvo je neophodno da shvati da je preduslov bilo
kakvih promena promenljivost režima i njegova kontrola, te da nije važno ko će biti
lider, već kakav program nudi. To je ujedno i najteži uslov.
Zbog izolacije i samoizolacije
srpskog naroda, te suštinskog odbijanja zapadnih vrednosti i standarda, neophodno je
pronaći pravi put do srpskog naroda. To se ne odnosi samo na režim, već i na političku
i na intelektualnu elitu, kao i širu zajednicu. U tom smislu neophodno je približavanje
i promovisanje suštine Pakta stabilnosti.
U ovom momentu isto tako neophodno je pokretanje bilo kakve proizvodnje
kako bi se prekinula atmosfera učmalosti i mrtvila čitavog društva, te pokrenula
inicijativa. Ona očigledno dodatno pogoduje pribegavanju teorijama konspiracija i
glorifikovanju sopstvenog značaja u suprotstavljanju zapadnoj supremaciji. Oslanjanje
samo na humanitarnu pomoć samo prolongira apatiju. Organizovani
kriminal i mafija na Balkanu, posebno u Srbiji, Kosovu,
Crnoj Gori i Albaniji, je jedan od glavnih opstrukcija demokratizacije u regionu.
Zato je neophodno da se pakt stabilnosti i sve druge međunarodne akcije ozbiljno pozabave
ovim pitanjem. Isto tako pitanje kažnjavanja ratnih zločina je
preduslov za diferencijaciju i denacifikaciju srbijanskog društva. Bez jasne
diferencijacije društva po pitanju ratnih zločina vodi ka kolektivnoj odgovornosti
čitavog društva što će samo dodatno pomoći dizanju zida prema Zapadu. |
Sadašnja politička i intelektualna elita potpuno su istrošene.
Neophodno je otvoriti put i prostor za nove pragmatične ljude, koji su lično svesni
bezperspektivnosti kako zemlje tako i njihove lične. Sadašnji režim i njegova
opozicija neumitno će zajedno napustiti političku scenu s obzirom da su sve ovo
vreme bili ogledalo jedno drugom. Liberalnu elitu (koliko god da je
minimalna) koja je bila marginalizovana treba vratiti na scenu kako bi se stvorio prostor
za analizu i stvaranje nove, moderne vizije Srbije. Pakt za stabilnost jugoistočne
Evrope, ako se ozbiljno primeni, igraće ključnu ulogu u modernizaciji i
evropeizaciji Srbije i čitavog balkanskog prostora. Balkanske
zemlje, ukoliko ostavljane same sebi, čak i one koje su krenule putem
tranzicije, neće biti u stanju da prevaziđu svoje slabosti bez ozbiljnog direktnog
evropskog angažmana. |
|
