|
Жеравица силази
(Пепео)
I .
Греде на леђима уче ме да ходам
погнуте главе.
кад се град спусти на моја
стопала заборави на старост.
нада је огртач коме
недостаје мало зиме.
подиже морал.
требало би да њоме потече млаз
маслиновог уља.
зар није она та црна рђа
кроз коју протиче извор.
зар није он тај
бијели рат од ког се мрзне дах.
II.
кад крволок гори, ја не знам разлог.
ко зна да л’ ће једног дана из спржене мисли
пасти клин или кловн
пљусак или плијесан
је л’ требало рећи ватра или блато, био је то тек
корак на зарђалом патосу ноћи
III.
хоће ли бити јер се ближимо
зими наде да је подгријемо
или јелена да га успавамо.
менхетн је у тоскани.
пишем јер осјећам
пожаре једнако тужним као и
мукле мумије.
павезе би рекао: болна стратегија
користи се тек када бол
постаје плахта што се суши на потпуно
мрачном конопцу.
касно у ноћи жеравица силази.
као да празноћи правимо гроб
рећи ће живот је црно тло.
IV.
посљедњи огртачи призивају
зиму.
довољно је размакнути завјесу.
нема снијега ал’ има један
упоран траг.
хладноћа није права ријеч.
с оног тамо окна
дан који улази не долази
из ноћи.
ништа из ноћи не долази све
иде к њој.
ноћ виси на концу оног свијета.
V.
та ништарија из које се пењу сокови у стаблу
није слијепа за новчић
кад клизне у заборав
каже се да се повила
лагано према сјеверу.
то је њен начин да буде невјерна према
усправности.
с те стране припада рјечном племену
мање одлази него што долази
нико не би рекао да је то нови претинац
него сусрет са
влажним достојанственицима.
Са француског превела: Јасна Шамић
|