|
Његова посљедња досјетка, бијаше уједно и посљедња Шемсудинова жеља саопштена у самртничкој постељи:
Када су га, након силних погребних перипетија у Лондону, мртвог, у сандуку довезли у Мостар, његова добра супруга Весна, кћи Јасна, син Денис, брат Ибрахим и зет Драгомир – у црним колима „Комоса“, са беживотним Шемсудиновим тијелом обишли су Мостар на релацији: Царински мост – Центар II – Авенија – Рондо – Лиска улица – Доња махала - Бркићев мост – Титова улица – гробље Сутина...
Из хладне туђине је писао: огрије га сунце када у Лондону, као претплатник, добије „Мост“ из Мостара.
Шемсудиново сунце сијаће и у тмини.
Драги Шемсо, да сам знао да је наш посљедњи сусрет био у болници Јужни логор, позвао бих мостарске рибаре, твоје јаране, да барем, још једном препричате бројне незаборавне успомене и догодовштине са Лехиног вира, па са Родочког пијеска, Бунских канала, Вран-камена, Зечјег брчка, Марине пећине...
Да сам знао да нам је то посљедњи сусрет и виђење, добри друже, замолио бих директора Медицинског центра дра Сафета Омеровића да заједнички обиђемо твоју викендицу у Косору, твој златни перивој и твоје опоравилиште...
Да сам знао... позвао бих све твоје колеге из Лондона – Мирзу, Хиџада, Цезу Данона, Даворку, Олега, Тању, Барзу, Пепиће итд... да се, по повратку у дијаспору нађете на мухабету у кући Бранислава-Куле Кулаша.
Да сам знао и да нећеш дочекати отварање обновљеног, новог Старог моста, рекао бих ти да то, уистину, јесте церемонија, јесте свјетски догађај, јесте свечаност, али не и радост: то је жалост и туга – да је баш наша генерација дочекала да убице, силеџије и паликуће, какве није запамтила новија историја, не само убијају Мостар и његове људе, него да убију и величанствени драгуљ градитељске баштине и духовни амблем Мостара, Хајрудинов мост; још бих рекао да ће наш град надживјети сва искушења и опструкције и да порицање љубави Мостара и вјере у заједнички живот Мостараца, значи гашење свјетла и сунца у души једног града и једног народа.
На том парчету свијета, парчету мостарском, твој град је остао и опстао и онда када су га бјесомучно нападали тирани са брда, када су му – 9. новембра 1993. године – из имена ишчупали сва слова и када је остало само оно: АР.
Да је знао за твоју посљедњу досјетку, твоју посљедњу жељу и вожњу мостарским улицама, и овај би мостописац сјео у „Комосова“ црна кола да те испрати до вјечног почивалишта и каже: хвала Шемсудину Баџаку за љубав и доброту, хвала за радосне тренутке које нам је за живота подарио... и да га задњи пут поздрави с нашим традиционалним и популарним:
Драги Шемсудине – бистро!
|