|
„Без свјетла нема ни најбљеђе боје!“
К.Г. Милер, М. Рудолф
 Пламени цвијет, игре свијетла, чаролија, јутарњи силензио, бисери од свијетла, валери, трептај неки су од назива фотографија Јосипа Ушаја које сам имао прилику видјети. Сами називи нам говоре о каквом се сензибилитету ради. Имати привилегију од бога да видиш што други не виде, да осјетиш што други не осјећа, да оплемениш и кору маслине, фасаду старе куће, невјешто офарбан прозор бојом која је заостала и још се није стврдла, буди у гледаоцу давно затрти сан, нешто похрањено у подсвијести, неке слике потиснуте из стварности.
Шта је стварност? Шта је реализам? Је ли то оно што свакодневно гледамо и преко чега равнодушно прелазимо погледом? Да ли се љепота крије у „стварности“ или је та стварност у нама, а да је нисмо ни свјесни? Јесу ли фотографије Јосипа Ушаја настале случајно ослушкујући стварност око себе, или су настале као потреба да се укаже на љепоту која нас окружује?
|