|
LX
Данас је дан смрти Јосипа Броза Тита. 4. Мај/Свибањ 1980. г.
Покој му души.
Аллахрахметиле.
А ја одох уснити сан бољитку што стреми.
Без Тита са нама.
М...ер..В..м...Ј....ем! Једино жалим што их је слао у затворе гдје су учили за будуће крмке. Могао је то много љепше урадити. Протјерати гамад. И развалише СФРЈ. И развалише Братство и Јединство. И развалише будућност.
А ја одох уснити сан бољитку што стреми.
Јер, како то лијепо рече један грађанин овдашњи: У Титово вријеме нисам имао демократију, али сам имао пасош и новац. Данас имам демократију, и ништа више!
Уживај стоко људска!
LXI
У Сарајеву син убио мајку.
У Илијашу самозапаљивање.
У Загребу се појавио педофил.
У Београду мафија продаје Цецине порно снимке.
Година је 2007. Присјетите се како је то било некада давно. И да ли је било?
LXII
Гледам неки дан како једна Виша медицинска сестра у ТВ камеру вели да ће издржати до краја (штрајк 20.000 здравствених радника у Федерацији БиХ – знате, то је онај већи блентитет нечега што се зове заједно са Републиком Српском: Босна и Херцеговина) и да ће смијенити премијера Бранковића (Федерације, оп.а.) и Селмана (Средњобосанског кантона, оп.а.). Јашта! И биће као у ономе афоризму (парафразирам): Не могу вас ја нахранити. Нисам конобар: Ја сам премијер. Дакако!
LXIII
Некада давно (да ли је заиста било давно?) су нам говорили гласно како смо пред вратима комунизма. Само што их не отворимо… Онда је дошао рат. И поново су нам причали како смо пред вратима слободе и демократије. Само што их не отворимо… Сутра ће са Балеарских оточја холографским наступом њихове фигуре рецитирати како је све била лаж. Да су нас преварили. И коначно врата отворили. Себи. Пробудите се људи! Било вас је двадесет и два милиона. Сада сте на свим просторима Балкана сведени на једноцифрену бројку.
Због слободе? Јок!
Због демократије? Јок!
Због њих?... Наравно,
… ’ебе се њих како се ви зовете. Да ли сте Бошнак, Србин или Хрват. Ви сте само месо њихових обједа. Реш печено. Онако као јање за 1. мај. Ономад. У оном диктаторском друштву.
LXIV
Сретох неки дан Ахмеда, Милана и Мариа. Три јарана пред пензијом које ни рат не успије завадити. И пуцају од смијеха. Благо их упитах због чега се смију а они ће онако у глас: Гарда Цара Лазара… И опет праснуше у смијех.
Сјетих се да смо се смијали и онда када нам није било до смијеха. Десио се рат. Нестали су људи. Створиле се звијери.
Но, опет, ни ја нисам издржао већ само додах: Чуо сам. Без тога они не могу. Мислим, анамо они.
Само ме погледаше и поново у глас рекоше: Ни онда ниси смио назвати ствари правим именом. Не смијеш ни сада.
Били су у праву.
|