|
Једном сам сјео и написао лектиру, Дундо Мароје. Написао сам је одлично, био сам критички бритак. Видио сам поносно лице професорице Елбисе Капић, док моје радове чита фасцинираним медицинаркама из четвртог це. Закључио сам да сам тим чином поправио јединицу и успјешно завршио разред. Честитао сам себи коцком шећера и из неког разлога се осјећао као магарац.
Након што сам се уздигао на завидну интелектуалну разину, одлучио сам нешто урадити по питању свог физичког изгледа. Из дединог стана желио сам изаћи мишићав и згодан. Подизао сам флаше с водом, радио склекове и трбушњаке. Дедо је потврдно климао главом, задовољан као да тренира властиту гарду. Измислио сам и неку врсту игара без граница: трбушњаци на каучу, подизање трпезаријских столица, вађење књига из регала, враћање књига у регал и на концу оптрчавање соба. Убрзо ми је дедо забранио то трчање – да нас не би чули они испод нас. Вјежбао сам у илегали, све више не подносећи властитог деду и упорно му правећи пите.
Скоро па сам се обрадовао кад су нам једно јутро залупали на врата. Одведоше нас на испитивање, па у затвор.
Дедо је умро након мјесец дана.
Ја сам остао још три.
Мислио сам да ме муче кад су ми рекли да сам размијењен. Било је договорено да ја чекам у Јабланици, а моји да дођу из Сарајева да покупе оно што је остало од мене. Оставе ме ту, око подне. Дрхтурио сам, ни сам не знајући колико и од чега сам болестан.
Сједио сам сам на аутобуској станици и чекао. Размишљам, ето, прошло је. Побиједио сам, остао сам жив јер још нешто имам да оџивим. Нешто се за ме спрема, ја не знам шта, али сам ту, жив живцат, дишем и гледам на овај свијет: у њему имам мјесто, имам задатак који ће ми доћи једном у сну или јави, ненадано, а ја ћу чекати спреман и свјестан. Ни смрт није случајна, како би био живот. Био сам у грозници и сваком накостријешеном пором осјећао свијет око себе. Сједио сам у освијетљеном граду-ходнику, чекајући да изнова отпочне мој живот. Био сам дијете, мисли су ми биле закључане, будућност скривена. Сад сам слободан, провучен кроз иглу времена. Изашао сам у шаци чврсто стежући властито постојање, уморен сабластима ноћне море и пресретан што видим да је оно био сан а да је истина у овом једном сунчаном дану.
Гледао сам опчињено у нови свијет, живот што је дисао мојим плућима. Осјећао сам лет мушице и дрхтај ваздуха над врелим асфалтом. Све је око мене брујало и дисало, свака травка, сваки треперави лист. Након толико времена, засљепљивало ме је јесење сунце; његову топлоту нисам могао осјетити већ само посматрати и чудно уживати у њој.
Желио сам оставити прошлост као тијесну ципелу. Никад више нећу болно закорачати њеним одјеком. Та прошлост у ствари и није била моја, мој је био почетак, моје је ово грозничаво дисање, овај дан у непознатом граду.
Не знам колико сам тако сједио. Дан је полако пролазио, сјене се дужиле, а мени постајало све хладније. Руке су зграбиле једна другу и загрљене подрхтавале на стомаку. Нестало је зујање мушица на корову око клупе, ствари око мене потамнише и попримише непознате облике. Лишене сунчевих зрака, пред мојим очима су постајале тешке и злослутне.
Пожелио сам да ово чекање престане, да се из полумрака цесте појаве два свјетла нашег аута, да ме као свјетлећи брод покупи из овог тамног мора у којем сједим причвршћен за климаву даску. Призивао сам ауто, чаробну расклиману машину у којој сједе моји родитељи, жељни мене, са сузама у очима, видио сам их како истрчавају у мрак, како ме грле, дају ми братову јакну да се угријем.
Питао сам се гдје су, знају да сам овдје, да их чекам. Знају да их чекам цијели дан, а њих је нешто задржало, неки одрон на цести, нека патрола, квар на колима. Ниједан од тих разлога није био довољан да их заустави на путу до мене, да их обмане и превари, да забораве да сам овдје ја. Љутио сам се њиховој неспособности да ме нађу, поништавао сам све њихове изговоре. У мислима сам их оптуживао, питао сам их да ли вријеме другачије тече кад имају једно друго, да ли је мени овако зато што сам сам.
Губио сам свијест, не знам колико пута и на колико времена, свака минута била је читава вјечност проведена у мрачном и хладном ходнику што је тамом вапио да ме прогута, да ме врати назад, да ме убије. Више нисам видио ништа. Желио сам да заспем, да не гледам више овај мрак, да не ослушкујем звуке, али тјелесни бол није ми дозвољавао сан: мисли су бљескале пред затвореним капцима, стотине у једној секунди, све страшнија од страшније: изобличена лица које сам познавао, демонски гласови, горопадан смијех, зле очи што жмиркају из мрака: прво далеко, негдје преко цесте, па право пред мојим очима крикну распамећеним страхом.
Повикао сам нешто, али умјесто да отјерам мору, све више сам слутио нечије присуство, и у мени се с хладном јасноћом јави жеља о смрти.
Кад су дошли по мене, нисам их загрлио. Тога се сјећам, као кроз нечији туђи живот, али сјећам се. Чуо сам плач моје мајке, нисам га осјећао, нисам заплакао. Не знам шта су ми рекли, ја њима нисам ништа. Дошли су прекасно да би ме ишчупали од таме која ме је одвлачила и којој се нисам опирао.
Спасио ме је рат у Сарајеву и ово неколико њих овдје. Један енглески психијатар, наводно је написао научни рад с нама у главним улогама. Мени је помогао утолико што сам код њега упознао њих: све луђе од луђег. Неко је себи почупао сву косу, неко је зурио у празно, неко није спавао. Ја нисам говорио.
Наше боли су се судариле и поништиле једна другу. Онај доктор је рекао да је то била наша младост: жељела је да живи. Ми тада нисмо знали да смо најјачи, да је наше вријеме јаче од времена смрти. Прво се неко насмијао Анитиној ћелавој глави, а онда смо се необуздано насмијали сви. Смијех који се проломио био је заразан, као весеље пропалица из посљедње клупе. И енглески доктор се насмијешио. Смијући се, затворио сам очи, а лица из мрака су ме по први пут гледала у невјерици, без иједне ријечи.
|