|
Бити поштован има свој пуни смисао само у односу на неког другог. Ако не би постојали бар различити степени поштовања, сам појам би био бесмислен. Илустрације ради наводимо учествовање у демонстрацијама. Сваки учесник може примијетити кооперативан карактер сукоба између демонстраната и полиције. Сјетимо се призора из сукоба између пензионера и полиције у Зеници када је та „кооперативност“ била у функцији власника палица и голоруких демонстраната – ритуал коме се нема шта додати (могао је бити и ритуалнији, али на штету демонстраната).
Ако боље размислимо, може се рећи да су створени погодни митови који говоре о тим супротностима као и било које „примитивно“ друштво. Независно од алтернативне културе, можемо констатовати да се у наведеном примјеру ради о монструмима и људима. Да ли због тога морамо да себе дефинишемо у односу на супротност која је оно нељудско? Тачније, у односу на оно природно али отуђено и на незаустављиве технологије које је човјек створио. Па шта је онда са „три закона људскости“? То су у суштини заповијести које забрањују да се наноси зло људским бићима.
Међутим, још увијек има истинских људских бића која се разликују од нас. Није дато ниједно задовољавајуће психолошко објашњење за дивљаштво с којим су „они други“ немилосрдно уништавали културу и животе оних који су због таквих разлика сврставани у „нецивилизоване“. Сада, када је вјероватно сувише касно, постоје слаби наговјештаји промјене понашања.
Плаузибилно (лат. plausibilis – Клаић, Велики рјечник страних ријечи) је тврдити да долази до масовних прогона када се поремети уобичајена равнотежа у друштву. Ове недаће приписују се злим намјерама извјесних појединаца (овако је пресудио међународни суд правде у Хагу по тужби БиХ за геноцид). Прошло је (или није) вријеме вјештица. Ова понашања су посљедица политичких и економских промјена које су пореметиле релативну равнотежу друштва.
Друга значајна карактеристика прогона је често зачуђујућа одважност и постојаност прогоњених. Већи дио босанскохерцеговачких муслимана су прије били спремни на тортуру и смрт него да издају своју родну груду и вјеру. Једна страна тог феномена је свакако то што вјера представља упориште за лични идентитет.
Не треба се чудити што је Аристотел дефинисао човјека као политичку животињу, то јест животињу која се од других животиња разликује по томе што живи у посебном облику друштва – полису. За разлику од наведеног полиса, наше друштво гледа на ове потребе као на неки сувишни издатак, који себи допушта неколицина настраних особа и који нема никакве везе са стварним интересима живота.
Није тешко уочити да извјештаченост босанскохерцеговачког друштва доводи до реакција и до стварања разних врста партија (читај националних странака) у којима појединци могу „да нађу себе“.
И на крају, правда није умрла пресудом „судија правде“ међународног суда у Хагу.
Зашто спомињемо под наводницима судије правде? Прије пар мјесеци имао сам задовољство читати књигу аутора Рудолфа-Руде Краљевића „Босанска и виноградарска баштина (1800.-1878.)“, 2006., стр. 171. у којој аутор цитира фра Буцоњића који каже:
„Еуродипломација је (међународна дипломација, СБ), некад и данас, уважавала само три ствари: свој интерес изнад свега; туђу снагу; мало, врло мало лажнодемократске форме и извјештачене дипломатске уљудности“.
Навођењем овог цитата дат је дјеломичан одговор на постављену дилему.
Правда је, значи, само одложена до судњег дана. До тада, сабур народе!
Салих Бучук, M.Sc.B.Sc.Ec.
|