|
Диздар је у казамату ХВО-логора Дретељ провео 333 дана и – како воли рећи, „исто толико ноћи“, чије је страшне истине смјело описао у својој првој књизи „Суђени Столац“ (године 1997.). И једна и друга књига осим документаристичке вриједности, несумњиво ће послужити и као добродошла литература за хашке истражитеље и тужиоце, који управо ових дана нама и свијету – користећи обимну, аутентичну грађу и више од 400 свједока који ће се појавити пред хашким Судом, предочавају суштину злочиначког потхвата против Босне и Херцеговине, за коју је оптужена не само комплетна ратна влада самопроглашене „Херцег Босне“, него и сами врх Републике Хрватске из времена када је на њеном челу био Фрањо Туђман.
Књига „Столац - виртуални завичај“, поред документаристичке, има и књижевну вриједност, поготово у оном дијелу у коме Диздар описује пријератни Столац – Столац из његовог дјетињства и младости, за који ће ненадмашни путописац Зуко Џумхур својевремено рећи да је то – „Херцеговачка Севиља“. Не треба овдје посебно говорити –зашто? Размишљајући о будућности, Мехмед Диздар је – оптимиста. Он најбоље зна зашто. Али, нема сумње да се упоришта за овакву будућност вјероватно налазе у масовном повратку Бошњака у градић на Брегави и њиховом снажном опирању политици апартхејда која већ годинама ово мјесто држи на ступцима „градова случајева“.
Аутору књиге, Мехмеду Диздару, свакако треба честитати на овом напору да од заборава отргне истину о ужасима наше блиске прошлости. Може се овдје, наравно, поставити и генерално питање – због чега је у Херцеговини тако мало аутора, и тако мало књига, које се баве ратном и поратном стварношћу? И међу Мостарцима лебди стално питање зашто се не прикупе и објаве свједочења логораша који су прошли пакао логора и заточеништава, поготово што је међу њима било доста интелектуалаца, од новинара и професора, до инжењера и љекара? Бар су они морали оставити писани траг о том – како их је неко већ назвао, „пакленим складиштима с непрегледним залихама ужаса“.
Зашто се све свело на – једну једину укоричену исповијест логораша? Можемо се само запитати и зашто је тако мало свједока који ће пред домаћим и међународним судовима спремно описати страхоте кроз које су прошли. Истина је, међутим, да се многи бивши паћеници све више препуштају геслу „гледај своја посла“ – баш као што је случај са десетинама оних који погнутих глава дочекују позиве да се – као жртве, пред судијама суоче са својим мучитељима. Али, то су већ питања за социолошка и друга истраживања и анализе.
Моје искрене честитке аутору књиге „Столац Виртуални завичај“, Мехмеду… Књигу топло препоручујем за читање…
|