|
Мостарски сликари су обиљежени тим интимним пејзажом, тим архетипским сликама које зраче као неисцрпно врело облика, боја, атмосфере. У њима су садржана узбуђења и потреси душе, традицијске представе и симболи вјере, језик и његове метафоричке игре. Сликар, дакле, носи то сликарско богатство као дио властитог бића; он му се непрестано обраћа јер у њему проналази себе пројицираног у времену, одређеног у простору.
Духовна веза са тим прасликама испољава се као наглашено осјећање за ликовну форму, за кохерентан однос колористичких маса, за лирску атмосферу композиције. Концепт слике, дакле, подудара се са извођачким поступком, са индивидуалним избором технике. У разноврсним сликарским регистрима препознајемо јединствен духовни образац, јединствен имагинарни простор са различитим облицима индивидуалног стила и рукописа. Сликари, једноставно, препознају своје духовно поднебље као што слободно бирају начин његовог представљања; тј. не одричу се заједничког инспирацијског врела чак и кад токове своје стваралачке енергије усмјеравају у различитим правцима.
Завичајна припадност мостарских сликара и локално обиљежје њихових дјела само је формална и тематска карактеристика тог ликовног круга и не подразумијева вриједносне квалификације и судове. То, једноставно, значи да међу ликовним мотивима нема хијерархијских разлика, да мотив не прејудицира вриједност његовог ликовног представљања, да је за сликара подједнако релевантан и лик просјака као и лик цара. Сликар своје имагинарно богатство црпи из наталоженог искуства првобитних слика, из призора који су заувијек фиксирани у његовој машти и који не престају да опсједају његову свијест. Кад Х. Тиквеша црта призоре и ликове са ушћа Неретве или из порушеног Стоца, онда је небитно гдје он живи – у Београду, Сарајеву или у родним Шурманцима: његов ликовни багаж чине завичајни пејзажи који га не напуштају ни у сну ни на јави; као што је он дио тог пејзажа, тако је пејзаж нераздвојни дио његовог умјетничког идентитета. Кад М. Кујачић слика завичајни камењар и оскудне сеоске цркве, то је константа његовог ликовног бића, било да живи у Паризу или Мостару. Кад М. Сефић црта мостарску чаршију, цвјетне алеје или дрвореде, то је израз његове интимне митологије величања љепоте и тријумфа свјетлости. Кад К. А. де Ривера слика призоре са своје терасе, онда у прозрачности његових акварела и игри свјетлости осјећамо мирис завичајног поднебља и питоме призоре југа, не питајући се за поријекло сликара и детаље из његове биографије. Кад А. Рамић слика стари мост или Почитељ, суочени смо са продорним сликаревим погледом који испод површине вањског свијета трага за духовним суштинама материје, за археологијом сјећања и сунчаним пејзажима Херцеговине. Кад М. Солдо своје апстрактне композиције представља као комплексан вид чулних сензација и слојевитог искуства, свијет који пред нама оживљава није лишен топлине завичајног поднебља и љепоте којом зраче природни облици. Једном ријечју, првобитни мотиви за сваког сликара су константа његовог умјетничког стварања; све остало је у функцији сликаревог слободног избора стила, поступка, рукописа.
Сви Мостарци и сви путници који у Мостар свраћају знају како је неухватљива богата и благотворна свјетлост која обасјава баште, кровове, калдрму. Сви знају како се мијењају боје Неретве, чак у току једног дана; нико од путописаца те појаве није пропустио да региструје, да им се диви, да у њима види чудо града изложеног мирисима Медитерана и вјетровима са континента. Медитеран отвара просторе свјетлости и у таласима наноси мирисе мора; континент разбија облаке шаљући буру и сјеверац, привлачи кишне олује у своје висине, а кад у томе не успије тада се над Мостаром отварају небеса и проламају облаци. Након тих пролома, на небу поново завлада свјетлост, освјежена, обојена као снопље зрака који бљескају у огледалима Неретве. Град тада изгледа као нестварна грађевина која лебди у свјетлости, одржавана невидљивим концима сна.
Мостарски сликари су ту свјетлост и те боје упијали погледима читавог живота: свјетлост и боја су за оне најдаровитије били изазов и упозорење да се лијепе ствари догађају само једном, да пролазност ствари треба ухватити у тренутку, прије него дефинитивно ишчезну. Брзим испрекиданим покретима, акварелистичком техником непоновљивих потеза кистом. То су сликари који свакодневно освајају љепоту, боре се да се тај привилеговани тренутак не претвори у банални призор и метеоролошке податке. Сликар, наиме, трага за оним суштинама које дуго и пасивно почивају у мраку предмета или у богатом пејзажу и поднебљу јужних крајева, у митологији биља. Чаробним потезом сликар издваја љепоту из њеног физичког и материјалног круга, из материје која се мијења, расте и буја; љепота је на граници Орфејевог погледа упућеног Еуридики –загонетна и неухватљива. Сликари и пјесници стављају на коцку читав живот да цртежом, бојом и ријечју обликују своју визију обасјану љепотом.
На платнима херцеговачких сликара живи град Мостар, преображен безбројним погледима, преломљен кроз призму визионара-пјесника, сликара, неимара, освијетљен свјетлошћу и бојама небеског и земаљског поријекла. Као што Ками тврди да медитерански град Типазу, у Алжиру, у прољеће насељавају богови, тако би се и за Мостар могло рећи да се у неким периодима године претвара у митско насеље у коме оживљавају сва чуда и све љепоте природног и људског дјела – персонифицирани ликови воде, свјетлости, вјетрова и облака. Мостар фасцинира укупношћу своје панораме и изразитошћу својих архитектонских детаља, складном везом природних облика и урбаних цјелина, живописним изгледом својих махала и промишљеним распоредом градских артерија. Једном ријечју, Мостар се представља као довршена ликовна композиција чију позадину и оквир чине небо и околна брда. Сликарев задатак је да изабере стајну тачку и да властитом свјетлошћу освијетли сегмент те козмички заокружене композиције.
Херцеговачки пејзаж је лишен агресивне монументалности и трагова елементарних потреса, али садржи идеју величине, спој козмичког и земаљског као оживљено лице митолошких свјетова. Све је истовремено и живот и његов минерални прах, трајност материјалних облика и њихова духовна суштина. Сунце и бехар, камењар и ријечни токови, вјетрови и мириси – све одједном оживљава и траје упркос смјени годишњих доба. Пејзаж је овдје исконска слика свијета коју не нарушавају ни покрети природе ни ход историје, ни произвољна наоблачења у козмосу ни човјекове освајачке амбиције.
|