|
Лијечећ ране свима, травама и чинима –
– Скрхан од умора у ранама, рече Ранар
задњу бесједу инима:
„Пустимо, да нас диркају небескијех
олуја Лахори!
Зауспримо тицаје, ткиву нам тјелесном!
Склопимо испод вјеђа око жарно-вараво!
Јере од опипа путених, врелији су дивји
Зборови,
кој’ на Геје пупку пригибљу нам јаворе –
чупајућ их испод голијена, к чалми им се
пењућ нагоре.
Мелеме ‛ваке ранами, бјеље, топље,
пожељет нигдар.
још т’ не могох ко ранарник у клету
‛вом часу.
А рана, ода њ, ак’ не зацјели заваздар,
тер гнојем и муклим туком с чворуге
не прозвони шупљом пећином у тврду
красу;
Знај, то сјај је сунчанијех трака несто
заваздар.“
02.01.2006. г.
|