|
Запловимо, пријатељу, кроз крхке влати траве
што се купају у јутарњој роси,
јер, сваког часа, пријатељу мој,
смрт ће јој доћи, што ће ју донијети косци.
Малом земљаку
Гледам те како удишеш свјежи дах јутра
по први пут прелазећи кућни праг
и вртећи се око мајчине руке
покушаваш одржати равнотежу.
Теби нису важне подневне вијести
о народима што се купаху у властитој крви
можда понека суза обасјана на сунцу
кад ти кољена дотакну
тврду босанску земљу.
|