|
Маскирани, без лица, људи почеше излазити из стамбеног блока прикључујући се онима који су чували гомилу, увећану пристизањем нових станара, снених и уплашених. Чувши дијете које моли мајку да га пусти оцу, човјек без лица, најближи гомили, окрене се и погледом га поче тражити. Мушки глас из ког се осјети страх за сопствени живот, полугласно рече жени: „Смири дијете… страдат ћемо… сви… смири га побогу“. Жене почеше негодовати пријетећи му, тихо, да их стражари не чују.
Касније сазнаде да им се дјевојчицин отац супротставио не дозвољавајући да их као стоку из куће изгоне. „Људи, на што…“ заустио је, али га у пола реченице заувијек прекинуше кратким рафалом.
Прасак који одјекну улицом уплаши гомилу, зашутише, занијемише, само понеко дијете, уплашено, цикне, а мајке престрављене, уста им руком прекривају да их сподобе у црним одорама, без лица, не чују.
Зора још не заруди када их у камионе прекривене церадама угураше, затворише и повезоше на пут без наде… Можда без повратка – мислили су.
„Хеех!... Хееј!“ продера се нетко тик уз њено ухо и она се прену из мисли. Угледа искежено лице одмах уз њено, а на лицу рупа, пуна поломљених зуба. Језик, истрчавајући вани, палаца као змијски. Очи му црне, без дна, гледају негдје кроз њу, а на глави му, учини јој се, два рошчића. Исплази му језик и одгурну га, љутито, па напући усне показујући му да је љута и да нема намјеру играти се с њим. „Мр-ш… мрш, Сотоно!“ каза му тјерајући га од себе. Пљуну за њим док је одлазио поскакујући с ноге на ногу, церећи се, не престајући палацати језиком. Окупана сунчевом свјетлошћу поодмаклог јесењег дана, оста сједјети на клупи јута и намргођена. Увијек се љутила када би је из свијета снова галамом или каквим задјевицама вратили у свијет наказа, искривљених лица, у коме, вјерује, влада Сотона.
Устане с клупе полако, лијено, и безвољним кораком загази на травњак. Не размишљајући вуче се газећи зелено поље и само јој по неки позни јесењи цвијет скрене пажњу. Сагне се и убере га бојажљиво, плашећи се да га не повриједи. Држи га њежно у руци, проматра очима пуних њежности и среће. Принесе га раширеним ноздрвама, а оне халапљиво увлаче у се опојни мирис. Мирише га и уздише. Мирис је опи, врати је поновно у свијет снова.
Изведоше је из ћелије препуне таме, препуне људи, препуне мириса ознојених тијела, препуне смрада који се ширио из кибле. Два дана је нису празнили. Свјетлост распрострта од сијалица дуж ходника уђе јој у зјенице и очи је заболише, на тренутак обневиди. Мозак јој се престрави од бљештавила и она застаде. Ударац у леђа, кундаком, доби од чувара, посрну, брзо се исправи и крене, закорачи насумице. Поведоше је низ дугачак ходник с вратима пореданим лијево и десно. Иза њих се чује пригушен људски жагор. Угураше је у тамну собу, без прозора, испуњену мирисом мема, мирисом сасушене крви и бљутавог мушког парфема који се шири са једног од двоје људи у соби. Крупнији, обријане главе, стакластих очију, до паса гол, раскорачен, држи корбач у руци и њиме лагано удара о длан друге руке. Поставише је лицем према зиду, руку подигнутих и ослоњених на зид. У полутами по зиду примијети трагове згрушане крви. На тренутак учини јој се да види оне чија то бјеше крв. Убрзо јој први ударац паде на леђа, и она чу кошуљу, пуца од жиле, цијепа се, а тијело јој се згрчи. Бол јој брзо парализира свијест. Само јој се из груди оте дуг и замирући врисак. Осјети и други ударац. Рефлексно, још више се скупи. Како се број удараца редао, врисак је био све слабији, муклији, онда пријеђе у тих, једва чујан и дубок јаук Док је призивала Бога да је узме к себи, да је ослободи мука, бол, у почетку жестока, поче јењавати… На утрнутим леђима ударце више не чује, не осјећа их, не осјећа да се „губи“, пропада у понор, у таму без краја. Нађе се у свијету, страном… нејасно јој када и како се пресели у њега. Јасно јој једино да трчи преко поља пуног свјетла. Цвијеће свих шара и боја расуто на све стране. Загледа га, поскакује с ноге на ногу, мирише, не зна до ког цвијета би прије доскочила, са кога се напојила росе. У бескрајном мирисном пољу врти се у круг, радосна… не зна чему се радује. Покуша схватити гдје се налази; помисли да је кренула на излет у планину, сама, али мисао јој застаде, учини јој се да види човјека без лица, само очи… очи на њему тако су јасне. Претрну. Осјети зној како клизи низ лице, па се суши и стеже га. Чудан и одвратан зној хтједе обрисати длановима. Но он је љепљив. Густ. Окус јој на уснама слан. И жеђ осјети од страха који јој тијелом проструја видјевши га. А повјерова да је успјела побјећи… Погледом преко поља пријеђе и то је смири. Види га у средини поља, свијетлом окупаног. Оца. Зове је… Застаде на трен, руком би тијело опипала… али кроз свијест јој мисао проструји: мртва сам. Подиже поглед према њему. Осмијех му на лицу јасан, види – зове је, руком је дозива. Хтјела би потрчати, бацити му се у загрљај. Срце од среће заигра у грудима, препозна игру његову. Љепота неисказива шири се тијелом, а сузе радоснице потекоше. Цикнула би радосна, јер задњи пут га видје на одру, уснулог. Видим га, стваран је!... Потрчи према њему… Паде. Покушава устати. Не успијева. Рукама бусење граби, а земља црна под нокте се увукла. У рукама између прстију бусење остаје, истргнуто, и учини јој се да ране на пољу отвара гдје год га ишчупа. Зар то поље плаче? Да л’ сузе му теку?, пита се. Не! Крвари гдје бусење ишчупах, гдје ране му отворих. Туга је спопаде и бол осјети, дубоко у себи. Бусен би да врати, сваку рану би да затвори. Не може, поље измиче, нестаје са отвореним ранама. Мрак. Тама непрозирна у мисли се увукла, и мисли замријеше, и звуци са њима, све нестаде…
Гласови, најприје далеки, тихи и нејасни, затим гласнији, вратише јој мисли и она се поче будити. Чује лелеке, кукњаву и клетве, не зна коме су упућене. Можда мени, помисли. Можда сам, несвјесно, под батинама казала нешто што нисам смјела. Руке су јој слободне и покуша се ослонити на њих. Хтједе им се јавити, хтједе рећи: Нисам крива, ако сам што урадила, казала – не учиних то намјерно.
„Људи, она је жива!... људи…“, у близини јој уха нетко повика. У већ јасним мислима препозна глас, крештави. И ријеши побјећи, што даље… Кроз свијест као муња сјевну јој мисао: вратити се морам… морам…! Напреже мисли, усмјери их на једно мјесто, њој драго… гдје се увијек вољела враћати. И упита се: „Отац…! Гдје је сада?“ На њену мисао он изрони из свјетла, на средини поља изрони, тамо гдје га је иначе виђала. Сјети се: Увијек када покушах прићи му, пала бих.
Стоји. Проматрајући га. Буди се жеља у њој да потрчи, али на помисао да ће пасти – успаничи се. Оста стајати и што дуже стоји, жеља је у њој јача. Пожели да се отац покрене и њој дође. Наједном опази како клизи, лагано, без напора, преко по ја, као да јој жели показати како се цвјетним пољем треба кретати. Приђе јој пруженом руком. Она га зграби. Стегну је чврсто, бојећи се да је не испусти. Он се насмије… и поведе је преко бескрајног цвјетног поља. Радосна и сретна креће се поред њега, радосна што се не мора враћати у свијет наказа и приказа.
На тратини осутој јесењим цвијећем лежи беживотно женско тијело. Око њега с ноге на ногу крезави младић поскакује вриштећи крештавим гласом: „Људи, жива је!... жива је…“
Два мушкарца и једна жена у бијелим мантилима приђоше журним корацима и отјераше крезавог младића. Он одскакута кезећи се и понављајући: „Људи, жива је.“
Стајали су једно вријеме шутећи, замишљени. Један од двојице мушкараца тражио је било на непомичном тијелу. Жена у бијелом мантилу полугласно проговори: „Родила се…“ И крену према клиници на чијој фасади је великим словима писало:
Психијатрија.
|