|
Страшно га је бољела његова немоћ. Плакао би. У ватру би. На нож би. Не може се вјечито скривати. Не смије, а мора им показати да је жив. Дати им знак које ће њихово лудило разумјети. Показати им да нису сами на свијету и да постоје и они који другачије мисле. Али, шта урадити? Кожа зла је дебела као корњачин оклоп и његову побуну неће осјетити као ни корњача убод комарца. Молио је Бога да му подари мисао. Полудјеће ако нешто не уради ноћас.
– Немам пушке. Немам бомбе. Да се светим не могу и не умијем. Немам ни живота на овом свом тавану између зле земље и далеког неба. Сав сам се ноћас претворио у неумитан нагон, нагон јачи од нагона за јелом и потомством, па чак и за животом, нагон да ноћас нешто морам урадити. – шапутао је Хасан својој црвеној ружи са којом је често разговарао на свом тавану, у некој Врелој Луци, на брадатом Балкану.
Превише је рећи, али под одсјајем ватре са ломаче времена који је улазио кроз прозорчић на тавану, Хасану се учини да његова ружа раскрили своје црвене латице у полумраку његова скровишта и неки глас испод ниског крова донесе му чудну мисао.
А, не. Не бих успио. Немогуће је. Пуно је стража. Ухватили би ме. Искасапили. У логор, или на копање ровова одвели. Или би само за мене смислили нешто посебно, сто пута горе. То им не могу дозволити. Заклео сам се дјеци да ћу се чувати и преживјети некако ово вријеме док не дођу боља. Срећом дјеца су се бар спасила. Изашла су кад се је могло. Преко везе. Потплатили су. За њега нису могли потплатити. Сувише је била тражена његова глава. Превелику је опасност у њему зло видјело да се могло подмитити да га пусти из раља. Његова престарјела мајка коју су неким чудом оставили на миру живјела је сама у једној соби. Остатак куће заузели су неки чудни горштаци. Зачудо мајку му нису дирали. Била је готово потпуно исхлапила, растала се са овоземљаском памећу. Можда су је зато и оставили на миру. Она више није била са овог свијета. Али му је, ипак, неким трачком сјећања гоњена, сваких пар дана, кришом, протурала на таван комад хљеба, јабуку, лист купуса, пар ораха, суху шљиву, клип кукуруза, а једном му протури и саксију са ружом. Залијевао ју је кишницом, ђубрио јој голубијим изметом, причао са њом у дугим ноћима и данима, и ружа се разви од закржљалог црвуљка у праву љепотицу.
– Ех, ружице моја, шта бих ја без тебе, сам на овом тавану, у овом времену кад нам хоће да узму све, па и прошло вријеме и поглед кроз прозор. Нема више погледа. Срушише и њега. Запалише га. И мене запалише са њим. И ја ватром горим да учиним нешто, да вриснем са овог тавана до бескраја, а не знам шта и како да учиним. Кожа ме не држи у себи. Морам да искочим макар из памети искочио. Морам нешто да урадим, а не знам шта. Безнадежно је чега год се сјетим.
И тад слетје мисао испод крова. Дуго ју је одгуркивао од себе. Дуго се мучио и ломио, али мисао се примила негдје у мозгу и сиса полахко својим коријењем све друге наизглед разумније мисли.
Пламен ломаче спласну, вриска око ње утихну, а кад се пламен потпуно угаси и оста само жар и пепео, и гласови лудила и пијанства сасвим ишчезоше. Тад се одлучи да крене. Знао је да ће кренути чим му се мисао јавила и тад крену. Изађе кроз прозор на крову и крену крововима кућа као мјесечар носећи оружје које му мисао подари у ноћи кад је горјело вријеме предака његових. Заклањан мраком и вођен гласом испод крова са тавана његова, сиђе до згаришта које се хладило у мрклој и глухој ноћи. Запахну га његова врелина, али он нађе снаге, дође до средине згаришта, разгрну пепео и искре жара, те клекну на кољена. Његова прилика је клечала и повијала се на згаришту отприлике колико би требало да се клања рани сабах који је полахко долазио са истока са чудним црвенилом на обзорју. Устаде, врати разгрнути пепео, постаја мало и врати се поново преко кровова на свој таван.
С јутром, код згаришта, застаде остарјели пролазник и замисли се пред сликом коју је гледао. Ово је само Бог могао насликати овако, сину му, али се тргну преплашен том мишљу. Поред њега стаде старија жена у црнини, учини јој се да види крв свог јединог сина на средини згаришта. Суза јој засја у оку. Једно по једно застајали су људи, жене и дјеца, ћутке, нијемо и са необјашњивим страхом посматрали чудну слику на згаришту.
Тамо гдје је јучер била џамија сад је прах и пепео, а насред тог згаришта, преко ноћи, израсла је велика, прелијепа, црвена ружа.
Његов поглед са тавана заблиста сузом и поносом.
Стара мајка направи кахву и позва непожељне и незване власнике њене куће. Тројица осорно одбише стару луду, али један, гоњен чудним гласом из сна, дође на разговор са чудним старачким лудилом.
– Дијете, некад си био нечија мајка, ал' ниси знао да кажеш породу свом шта је живот. Зато те ноћашњи сан послао мени да нађеш поново своју душу у овом талогу кахве што ћемо је заједно попити, ја луда, а ти збуњен.
Гледао ју је напрегнут покушавајући докучити смисао њених ријечи. И поред, наизглед бесмисленог разговора, нешто га је вукло да покуша успоставити контакт са старим лудилом. Чудно се осјећао. Лудило старице му није личило ни на једно које је дотад познавао, а познавао их је много, и превише за један људски вијек. Изабрао је да ћути и слуша, та и био је дијете у души.
– Имаш велику змију у филџану, дијете! Стеже те. Дави. Змија је јака, али пукнуће јој кожа од њене снаге и удавиће се превеликим залогајем, јер твоју душу неће моћи отровати нити прогутати.
Дуго је у себи носио ријечи луде старице, можда им је и наслућивао значење, али ништа није могао урадити. Морао је само да чека док се пророчанство не оствари. До тада је у себи залијевао слику црвене руже преко ноћи израсле на згаришту џамије на којем су многе очи видјеле фигуре сличне онима у талогу кахве.
|