|
Вук Крњевић био је и остао један од стубова модерног пјесништва на овим просторима (на просторима оне велике Југославије) послије Другог великог рата. Он је данас и један од темељних знакова на разуђеној поетској мапи Херцеговине. Особеног је пјесничког дара и гласа, дубинске поетике, окренут подједнако прошлим и садашњим временима, приправан да их духовно повеже проналазећи дубље дијахроне и универзалне истине. Више од педесет година одан свом особеном трагању, сублимирању и изразу, истрајава стамено и сигурно на путу свог трајног поетског опредјељења. Коликогод био опредијељен за универзалне поетске преокупације и модеран израз, за опште теме, он никада није „заборавио“ на своју Херцеговину. Увјерен је да су многе херцеговачке теме опште и универзалне. Та његова поетска спона са земљом Херцеговом траје још од далеке 1958. године и ево све до данас, у континуитету. А на крају тог континуитета, као прави печат ваљаности, ево „Источника захумског“.
Ова поезија није утилитарна, реалистичка спона са Херцеговином, већ мисаоно-емотивна комуникација с њеном прошлошћу и садашњошћу подигнута и постигнута на вишој духовној разини, разини трајних истина и метафора.
Може се рећи да је Вук Крњевић ову поезију градио с намјерам и тезом да констатује зло и смрт, да опомене на њихово трајно присуство. Зло се назире у траговима људског живљења на тим просторима, од прадавних времена до данас. Досљедно га прати смрт. Она провејава из свега чега се пјесник дотакне. Крњевић је тако често чита са стећака. Он и себе смјешта у значење стећка, поистовјећује се с њим е да би јасније прочитао знакове и разлоге смрти. Смрт дакле, одзвања са стећака али и из јама, разрушених домова, мостова, богомоља, путева. Смрт пребива у вјетру, ватри, води. Јавља се отуда, уткива у пјесникове визије, идеје, мисли. Међутим, Вук Крњевић овдје не говори о смрти као неминовном феномену који је, као божји дар, саставни дио човјековог живљења и његовог бића, дакле не смрт него усмрћење, насилно одузимање човјековог живота, смрт „човјека по човјеку“. Тај феномен усмрћења, тј. насилне смрти, није никаква специфичност Херцеговине ни прије ни данас. Насилна смрт (усмрћење) одувијек је пратила људски род. Пуна ју је географија и приповијест Библије. Али, чини се, она је у Херцеговини, на том драматичном простору, дакако малом, смрт из више разлога била згуснутија, присутнија, видљивија. Јер, збивали су се такви догађаји у којима се она често јављала као исходиште. То мучи овог пјесника. Говорећи о насилној смрти, он не говори о поводима и разлозима за њу јер су често ирационални. Али, он се бави начинима и „алаткама“ усмрћења, могућим учиниоцима усмрћења и другим општим питањима. Пјесник стога, говори о насилној смрти као, нажалост, неминовности. Притом се не жести, не оптужује нити псује или преклиње. Он опомиње, болује, јадикује, пита се, жали…
Драматичан и слојевит живот који у том простору буја, људи доживљавају на различите начине и он, такође на различите начине, заокупља њихову пажњу. Вук Крњевић се мало више опредијелио за овај угао, за констатовање насиља и зла, смрти. Он насиље види у самом човјеку а не у каквој вишој сили или усуду. Стога он вјерује у борбу, у човјеково опирање присилним радњама.
Коло на надгробницима, играно за своје ближње покојнике, знак је и доказ побједе живота над смрћу, метафора човјекове борбе за своје опстојање. Очито да завичајни амбијент, упркос многим горчинама, човјек воли као усуд, сигурније живи у њему и лакше побјеђује смрт.
Упркос сталној присутности зла и смрти, Вук Крњевић не дијели Херцеговину ни по националним, ни по социјалним, ни по вјерским или било којим другим реперима, а ни по томе с које стране зло долази. Он се њоме бави као цјелином (физичком и духовном), остајући увијек замишљен, ожалошћен, зачуђен над незаслуженим, насилним смртима, над усмрћеним људским стаништима, богомољама, духовним и физичким мостовима и моралним нормама.
Књигу чини петнаестак циклуса (нпр „Слово о Мостару“, „Пејзажи мртвих и живих“, „На гробљу, на зеленом“, „Умир крви“) а ту су и циклуси који се дотичу разних стратишта. Сваки циклус је заокружен садржајем и формом, па тиме и аутентичан. Али, пјесник их промишљеном поетиком увезује у мозаик који подсјећа на поему. Тако су сви дијелови књига, било да су у питању прозно-есејистичке цјелине, било чисто поетски текстови, вјешто уклопљени у ову мапу зала и смрти, чинећи уравнотежену цјелину.
Књига је опремљена поговором Драгољуба Јекнића који се показао правим тумачем Крњевићевих преокупација (тематских, судбинских, емотивних) Херцеговином, али и вјештим тумачем његове особене и слојевите поетике.
|