|
На довратку гори кандило и језичак се црног дима отаче
у бјелину зидова. На наткасни, поред очеве слике, у ореолу
мутне свјетлости, вене лампа.
То је сасвим обична, собна лампа са абажуром од
црвеног сукна на којем су уткани цвјетни мотиви и украсним
постољем од никлованог челика, у којем је, на малој
посребреној плочи, изгравирана посвета:
Фадили К. за десетогодишњицу успјешног рада,
радне колеге и пријатељи из СОУР-а Златка Вуковић
14.2.1988. год.
Под лампом, овијена сјенком, сједи мајка и, кријући
поглед, упија њену мртву свјетлост.
Кад плаче, мајка нерадо показује очи.
Пропињем се не бих ли прстом разбио сузу у кориту
њене боре. Дијете сам и радује ме њен љепљиви отисак на прстима.
Дрхтимо, док кроз мрак фијучу гранате и затрпавају
град својим смртоносним бљесцима.
Срастамо једно уз друго, урањајући у ноћ као у
хладни, безимени гроб.
|