|
&
Заиста се питам чему више размишљати и говорити о заједништву у земљи која то више и није? А можда никада и није била? Све док је могуће да бијели папир (а и ми са њиме) можемо трпјети небулозе нововјековних и овостраних антисемита, јахача апокалипсе који нам сада говоре како су Јевреји ономад малтене сами себе у гасне коморе гонили а ни пепела иза себе нису оставили. И најгоре је када нас то све подсјећа на ону страшну причу из рата када је пијацу Маркале у Сарајеву „гранатирала муслиманска а не српска рука“. И најгоре је када антисемити постају појединци – људи из твог народа. Мога народа. Е, јадни мој народе. И ја са тобом. И сада се дечко „пере“ како то није написао већ каже, само цитирао, наводно, наводно… Но, да упитам и друге, јер ипак је овај мој народ још увијек предводник „самопрања“ унутар себе. Шта раде други? Колико су спремни супротставити се небулозама у властитим редовима? Одговор препуштам њима. Њихов је народ.
&
Заиста се питам чему се више борити за образовање достојно човјека у земљи која има највише факултетских диплома по глави становника у Свијету уз апсурд да је огроман, кажем огроман, број неписмених становника на овако малој површини? Јер, не заборавите да је најлакше манипулисати незнању уобличеним народом/народима. Онај ко зна и умије тражи више а онај ко не зна бори се за голи живот. Шта мислите која је већина односно мањина овдје код нас у игри?
&
Заиста се питам чему све ово води`? Ово је отворени есејистички облик промишљања једног књижевника, уз, ако то могу рећи (ово је за душмане – папке, како ми то кажемо, јер у нашој нам драгој домаји све могу опростити али успјех никако), и међународно признатог рејтинга, човјека богатог писаног фонда (што књига, што чланака, што есеја, што…), али човјека који је увијек схватао да иде „мален испод звијезда“ носећи сопствену „грбу“ и идући носом не високо у облацима већ дахом дубоко по земљи само са једном жељом:
Да ова земља и ови људи, народи и грађани покушају схватити (а и он заједно са њима) да је претпоставка индивидуалног добра чинити опће добро.
&
Драги читаоци, колеге књижевници, новинари, политичари наши непресушни, мајке, сестре и дјецо, покушајте једном, само једном у току дана мислити на опће. И радити за опће. И као што рече Хенри Џејмс (: Henry James) „Док не покушате, не знате што не можете учинити.“
А може се много, заиста много. Само да се хоће. А на овим просторима као да је и нада умрла, иако посљедња. Но, не желим вјеровати да је тако нешто могуће у земљи Андрића, Селимовића, Диздара, Сидрана, Шопа, Тановића, Хемона, Кебе, Гојера, Хајдаревића, и иних… А, опет све говори и иде ка супротном. Још шансу имамо. Мало је времена преостало. Веома мало. Заиста… Заиста мало..
Бугојно, Ано Домини 2005.
|