|
Уосталом, у поезији Жарка Ђуровића све је у преплету сна и јаве, снова и сновиђења, вјере и сумње. Мјеста и времена на малом простору сусретају се и сударају да би истовремено одразили и човјекову ширину, односно тјескобу у времену које је најчешће у овим пјесмама дато као свевријеме и које, на одређен начин, карактерише и човјекову судбину.
Ево једног илустративног одломка из пјесме „Док траје дан“:
Између путева дан капу накривио.
Прикрива маштом утваре и замке.
Дан је митски јунак.
Са пушком. Са шлемом. Ево га.
Саставља коцкице уснула хоризонта.
Самосвојан и леп хода земљом предака.
Чујеш ли како одзвања анђеоски гонг?
Ђуровићева поезија не дотиче до читаоца у облику који би асоцирао на равномјеру, а још мање мирну ријеку; она то чини у узбурканим токовима и таласима. Таква, у стању је да збуни читаоца склоном конвенционалном и традиционалном казивању. Чак и да га шокира. И то не само посве необичним (па и очекиваним) сликама, удаљеним и наизглед неповезаним синтагмама и смјелим метафорама, него и ритмом пјесме, њеном музикалношћу, напокон и идејом која се дотле скривала између два загонетна и тек сада одгонетнута стиха.
Вјероватно је све то предодређено пјесниковом природом: његовом неспутаном маштом, способношћу да снажном имагинацијом повезује наизглед неспојиво, отвореношћу за муњевиту асоцијацију, коначно гледањем на сам живот као на „трен магновења“.
Овај класик савремене црногорске модерне поезије већ више од педесет година „приморава“ ствари да играју по правилима његове игре. Тјера пјесму да преузима ритам његовог крвотока, учи друге (и себе) да скидају маске пред обманама живота и смрти, поиграва се са оним што неко сматра трагичним, а истовремено у дубинама тражи и налази ону истинску нит човјекове коби, макар је понекад прикривао и горкохуманим тоновима.
Да пјесник не затвара очи пред тамним странама живота и његовим тегобама свједочи и већи број његових пјесама. Али он не занемарује ни ону другу, љепшу страну свијета. Пјева о њој примјерено својој поетици јер, како сам каже у једном недавно објављеном интервјуу. „Тешко је дефинисати појам љепоте“. А затим наставља: „Она се не исказује толико изгледом колико унутрашњим значењем. Свија гнијездо у чулној мапи, дијаграмирајући оно што нам недостаје, да би могли замишљеном свијету дати кристалисану пуноћу. Љепота је одсјај те пуноће. Поезији су блиске све дефиниције које љепоту исказују у људском спектру.“
У кругу ових и оваквих пјесама доминирају љубавне пјесме и пјесме о завичају, превасходно носталгичне конотације. У њима сретамо живу метафору и разгранату асоцијацију. Све то заслуживало би више простора него што је овај кратки запис.
Чини ми се да је многи Ђуровићев стих настао на путовању (и онима по свијету (рјеђе) и онима по себи (најчешће)). То путовање по себи и није ништа друго до излазак, односно покушај изласка из сопствене тјескобе, до простора гдје су остале успомене. Нека битна својства Ђуровићеве поезије, који се могу сматрати стубовима његовог пјесничког поступка, биће с пажњом истраживани од стране критичара, јер носе у себи артикулацијску новину у дубоку значењску посједованост.
Иако превасходно пјесник, Ђуровић се успјешно бави и многим другим жанровима књижевног исказивања – критиком, дјечјом и сатиричном поезијом, прозом, мемоаристиком, путописом. Недавно је изишла обимна и разноврсна књига његових критика, есеја, присјећања и интервјуа под насловом „Визуре свјетова“. Књигу је издала Црногорска академија наука и умјетности, чији је члан, а поводом седамдесет и пет година његовог живота.
…Од времена које сам поменуо на почетку овог казивања протекло је више од пет деценија. Жарко Ђуровић који је био припадник оне наше књижевне генерације с почетка педесетих година, имао је, упркос тешком животу, и вјере и енергије и надасве списатељске страсти, да се на тој дугој стази не само одржи, него да буде и један од њених врхова.
|