|
Ово нејако сунце
никако да ми угрије
прсте што их к’о десет леденица
показујем небу по коме
од ранога јутра
колају уходе у нанулама.
Мирише земља на руду
још неоткривену
и горак хљеб је и у сну.
Говоре како ће пасти киша,
и све је унапријед, мокро.
Овдје се златним калдрмама
млијеко птичије лије
док на градилиштима,
од звијезде до звијезде
Босанци се куну у задњу вечеру
да их сљедећа година
овдје неће затећи.
Куну се већ сто година!
|