|
Често се сјетим професорице Невенке Ђолинео (: Gelineo). Предавала ми је географију. Имала је истанчан осјећај и способност да процијени шта нам из тог мноштва података треба издвојити, казати и показати.
Климу, временске зоне, морске струје, вјетрове ... није никада тумачила без глобуса или географске карте.
Када би говорила о регионима, појединим државама, карту би препуштала нама, да по њој сами путујемо, уочавамо и проналазимо, научимо и запамтимо.
Имала је изузетне особине правог просвјетног радника. Никада није журила, није каснила, све је радила полако, а завршавала благовремено и добро. Код ње никада није било ни панике ни љутње. Љутили су је једино исхитрени, непромишљени „блесави“ одговори ученика, а нарочито такве изјаве одраслих. То једноставно није подносила. У таквим приликама обично би мало подругљивим гласом казала „Хајде богати бар шути“. Својом појавом, начином рада уносила је међу нас мир и спокојство. Цијенили смо је и поштовали као изузетну личност.
Пређена градива редовно су се на наредним часовима провјеравала, допуњавала и проширивала у чему смо сви активно учествовали. Цијенили су и истицали све оно што су појединци сами пронашли, прочитали, допунили а посебно оно што је било оригинално, наше лично.
Радо се сјетим једног часа филозофије код професора Хилмије Пузића. Разговарало се о градиву са претходног часа са којег сам био одсутан. Прозвао ме је професор, би ми незгодно да се извињавам и почех да причам онако како сам ја осјећао да би то могло и требало бити. Када сам завршио пита ме професор гдје сам то прочитао или чуо. Одговорим да нисам нигдје, а да то једноставно произилази из до сада пређеног градива. Одговори ми да зна да то нисам прочитао јер то нигдје и не пише, али да је то ипак тако. Добио сам четири. То ми је најдража оцјена. Једина које се често сјетим.
Касније сам схватио да се тако могао понијети само прави професор, човјек великог знања и широког духа хоме уџбеник и властито предавање нису „Свето писмо“.
Био је прави професор филозофије. Посједовао је, рекао бих, неку источњачку мудрост, говорио смирено, разложно, без иједне сувишне ријечи. Имао је изузетну способност да сам води расправу и полемике и при том и „за“ и „против“ увијек налазио прихватљиве аргументе. Слушајући га са задовољством и дивљењем и сам сам заволио разложно расправљати и полемисати, можда мало и превише, али на моју жалост без професорове смирености.
Осјећали смо да нас наши професори цијене. Никада нам нису држали моралне придике, никада на нас галамили, никада изговарали погрдну ријеч. Нису нас записивали ни удаљавали са часова. У таквом понашању предњачио је професор педагогије и психологије Душко Ћапин. Сваки његов час почињао је устаљеним радњама: улазак, поздрав, сједање за катедру уз намјештање рукава и подизање ногавица, записивање часа, а затим разговора о пређеном градиву. Разговарајући нисмо имали дојам нити да нас испитује, нити провјерава али смо на крају добијали оцјене. Иако оцјене није говорио, знали смо колико је ко добио.
Вољели смо већину својих професора, али смо највише цијенили професора Душка. Он је био, чини ми се, једини којег смо баш сви поштивали толико да нас је било стид да не научимо и код којег зато и није било слабих оцјена.
Био је елегантан и необично уредан. Подсјећао нас је на слике мушкараца у беспријекорним одијелима, истакнуте у излозима мушких кројачких салона. Такав је био наш професор Душко, први професор.
На Вишој Педагошкој школи хемију ми је предавао Ристо Ђурић. Велики заљубљених свог посла и предмета. Волио је више доказивати и показивати него причати. Знао би казати „Хемија, то су вјежбе и експерименти“. Све се благовремено и добро припремало и увијек успијевало.
Ријетко сам сусрео човјека са таквим складом физичког изгледа и његовог духа. Висок, плав, лијепа стаса и још љепшег гласа, благ, добронамјеран, разуман, племенит човјек. Права људска доброта, човјек који се ријетко рађа и у неколико генерација. Све је разумио и увијек правилно поступао.
Дубоко ми се урезала у сјећање једна згода са професором Ђурићем. Неколико година по завршетку Више Педагошке школе, неколико нас наставника, бивших професорових студената, одлучисмо помоћи једном нашем колеги, који је радио као наставних хемије, а није био дипломирао, и мене западне да поразговарам са професором Ђурићем да буде мало попустљивији на испиту. Учиних то са не баш малом стрепњом и нелагодом. Кад ме професор саслуша, на моје изненађење и велико задовољство сасвим мирно и једноставно рече да нема проблема, да је он био као инспектор на часу хемије код тог нашег колеге, да је његов рад добар, да зна колико треба, а више није ни битно. Присјетих се свог цјепидлачења око математике са ученицима основне школе и би ме стид.
Позната је изрека да је лакше научити него знати научити друге.
То вриједи за све а посебно за математику. По тој способности био је далеко познат и необично цијењен професор математике Мирко Кулишић.
Имао је способност да сам уочи шта нам није јасно и да нам то једноставан начин приближи и објасни. Упозоравао нас је да се ништа, а посебно математика не може научити док се претходно не разумије. Говорио нам о разликама између превида, грешака и незнања. Савјетовао нас да никада одмах не радимо задатак који нам неко донесе да ријешимо, већ да сутра донесемо ријешен задатак.
Имао је велико искуство. Од професора Кулишића се увијек могло нешто ново научити. Враћам се, један пут, са поправног испита незадовољан што ученици нису знали. Сусретох професора Кулишића, упитах га шта је он радио када му ученик није знао на поправном испиту. „Када неко не зна и оборим га, онда ми је три дана чиста савјест, а послије стално немирна, а ако га пустим, три дана ми савјест немирна, а онда стално мирна“, одговори мој професор. Да није било тог разговора тешко да бих неколико година касније поцијепао записник с поправног испита у којем је већ била написана јединица и написао пролазну оцјену. Та ученица је завршила школу као ученик генерације.
Професор Кулишић није волио само математику. Волио је свакодневни живот, спорт, дружење... Волио је све што је лијепо, једноставно није могао остати равнодушан пред љепотом. Био је врло духовит човјек. Његове досјетке су биле оригиналне и незаборавне, али увијек с благом примјесом оног оригиналног животног због чега их је лијепо препричавати а не писати.
Због свог изгледа, образовања, људске ширине духа био је годинама једна од најцјењенијих особа нашег града. Имао је у себи неку посебну моћ, посебну енергију. То је ваљда она сила, која је, у још поратном Мостару, сакупила на његовој сахрани све преостале Мостарце.
Сви ти моји професори били су кршни, наочити, добронамјерни људи, које је увијек било лијепо сусрести, видјети, а још пријатније поразговарати с њима и увијек нешто научити. Данас знам да сам више научио од њих него из све прочитане педагогије и методике.
Били су прави професори каквих нажалост више и нема.
Хвала им за све!
|