|
Писање је индивидуалан чин и таквој спознаји се нема нити шта одузети нити шта ново додати: сваки писац пише на свој начин, слиједећи исконски зов потребе за писањем, ослањајући се на таленат, колико и на упоран рад.
Пред нама су пјесме које је исписао живот, а све што живот понуди кроз перо књижевног ствараоца, завређује позорност и промишљање како се тако најљепше рађа љепота коју са собом (до)носи поетика. Онолико, колико је пјесник одживио или одболовао своје пјесме, прије него их је понудио оштрици критике, траје наша пажња у смислу понирања у суштинско или лебдења над стихописом. Судећи по оним стиховима, које су канули на хартију равно из груди, Расим Карић је добрано одживио своје пјевање, прије него је оно стигло до нашег уха. Бљесак мудрости даје пјесмама снагу мисаоне поетике, али и увјерење како пјесник није случајно нагет над тако озбиљном задаћом каква је писање поезије. Он у пјесми „Пепељара“ стихослови:
- „У гробници од стакла
- Сваког дана
- Умиру дјечаци...“!
Па и у пјесми „Она“, коју је исписало срце, мисаоност је доминантна над уздахом којег са собом носи љубав „као посљедњи уздах мудрости“. Одслушнимо овај стих:
- „У мају она се купа
- У бијелом бехару
- И ко грудва снијега топи
- У врелом љубавном жару...“
Па ипак лирске слике овакве поетике су блискије за душу пјесника, те отуд су и пјесме које описује „око и све што у око стаје, а душа упија“, боља понуда Расима Карића за ишчитавање, ослушкивање, а одмах потом и читалачко уживање. Он у свему види могућност да може посијати сјеме стиха, које ће проклијати, олистати и сазријети у једном даху – за цијелу пјесму. Неријетко, снага је у кратком стиху и једноставној поруци:
- „Јануар – младожења
- И људи се изљубише“.
Умије Карић бити с мјером духовит и с мјером сатиричан, али и добрано доречен, као што је случај у пјесми „Демократија“:
- „Шутим и трпим
- Чекам да прораде возови
- Па да станем испод подвожњака
- И вриснем оно што мислим“!
Вриједан пажње је по мјери скројен и стих из пјесме, по коме је насловљен рукопис:
- „Корачамо већ дуго
- А помакли се нисмо
- Као да се Босна
- Око нас окреће...“
Ако ништа, а оно мисао је сретно преточена у метафору.
Има Карић пјесама у којима се, од бистрине, можемо огледати, а такве стихове је исписивала његова чиста душа, или једноставније речено – људска доброта. У таквим бистрим изворима је слатко гашење читалачке жеђи за поезијом коју чини лијепом једноставност и бескрајна искреност. Од описа у појединим пјесмама, душа нам бива острво на коме ничег нема хладног, тамног или нејасног. Попут акварела у нас капље љепота једноставне поетике!
|