|
У своме царству. Дотични мостописац, барем у машти, често одлази у предјеле ненастањене. У царство трава, птица и инсеката. Дотиче их руком и погледом. Разговара с њима. Додворава им се. Њима се повјерава. Од тог додира и од тог чувства бива срећан. Осјећа себе као нераздвојну честицу свеколике природе... Када тамо креће, ближњи га сажалијевају – да ће се посве отуђити, да ће тамо подивљати. И жив се закопати.
Можда и хоће. Све у своје вријеме.
Земља. Његова земља бијаше некада кошница. Пуна меда и сокова прољећа. Грађена од тврдог материјала. Тесана од дрвета вјековита. У њој се с првим мраком ишло на починак. А на посао у цик зоре.
Бијаше то пчелињак о коме се причало надалеко. Као о узорној заједници у којој владају ред и слога. Живот бијаше тако организован и подешен – да се није знало када је неимаштина, а када изобиље. Нико никоме није наређивао, нити се петљао у туђе ствари. Свима једнако награђиван труд и строго кажњаван непослух.
Али, једног худог љета, када цвјета пчелиња љубица и када се пчеле множе и роје, у њихово друштво неко, кришом, убаци осињак. Већ сутрадан поче се урушавати њихова заједничка кућа – кошница. Остаде расточена и напуштена. Без меда и сокова прољећа. А у изобиљу трава, дрвећа и цвијећа.
Након дуго, дуго година и деценија дође и
Дан Помирења. Треба устати на ноге да се обзнани тај свечани тренутак. Дан што бијаше миљама далеко. Као сунце жарко и дуговијеко. Треба букачима зачепити уста. Да се не понови зло и наопако. Извести дјецу у парк, на цвјетну алеју да, тако, заобиђу ту људску наказу. Треба умолити Господара свјетова да укори непослушну паству која се отима у раљама хрђе. Прави олују и светогрђе. И још пуно тога треба. Јер, дан помирења није сваки дан. Збрисати границе и умити гробове. Пред богове пасти ничице. Онда: поспремити стан и авлију. Напојити стоку и мал.
Помирење није у сну што је и на јави. Лахко може да се побрка и стрмоглави.
Мир и барут. Ратне сјекире још увијек нису закопане. Мир влада само у мировним уговорима. Обновљене зграде дрхте као у земљотресу. Срце лупа као добош у ритму кише. На вријеме долази ноћ – као складиште за чување остатака љубави. А јутро вазда мало касни. Пуно буке и празних обећања... У исто вријеме туђи суперсонични галебови парају небо над градовима и селима. Човјек – повратник немоћан да било шта чини. Уписан давно у црну кутију. Он, човјек је зборио што је требало да прећути. Прећутао што је требало да каже.
Сад се каје, али касно. Још се пуши барут минулих битака.
Дјелидба. Све што су његови имали, братски су подијелили. Потом се крмски скрвили око тла под ногама. Хоће и ваздух да дијеле. Како ће, забога, дисати... Све ставише на бубањ. Давне претке и иметке. Кућне топраке и кућишта. Намјештај, крпе и закрпе. Па дођоше хорни купци: товаре земљу, дрво, воду и зрак...
Још се крчми дједовина. Стечевина још се черупа. Треба све омеђити. Нишанима обзидати. Молитве у свијет разаслати и красте на ранама...
Гријешна браћа не посустају. Уз њих, сав је убоги род. Нове планове кују и аменују. Дјелидба им у крв ушла. Завукла се под кожу. Ту је њено легло.
А сироти мостописац нема шта да дијели. Он би свима – љубав да удијели. Али – авај!
|