o
Mostujte sa nama
Arhiva
Frida Kahlo - Autoprtret s majmunom

Home · Info · Arhiva ·
Novi broj · Traži · Linkovi
Redakcija · Pretplata · Kontakt

Broj 128-129 (39-40 - nova serija)

Godina XXVI juli-avgust/srpanj-kolovoz 2000.
Prethodna · Sadržaj · Slijedeća

Mensur Seferović
MOŽE LI SE SRBIJA
DEMOKRATIZOVATI

Bilo je ljeto ’95. kada je lider Liberalnog saveza Crne Gore na pitanje ’Kako vidi trenutnu političku situaciju u Srbiji’ odgovorio: ”Mogu Vam slikovito reći da je srpska situacija nešto potpuno novo u civilizacijskom i istorijskom hodu... Oni jednostavno predstavljaju mutante. U političkom smislu to je jedna faza opredmećenog ludila. Mislim da Srbiji predstoji put denacifikacije. Na isti način na koji je to bilo potrebno Njemačkoj. S tim što je za Njemačku onda bio zainteresovan čitav svijet, a za Srbiju nije istinski zainteresovan niko... Velike Srbije nikada biti neće”.

Četiri i po godine kasnije, januara 2000, u glasilu ”Vreme” vodila se polemika oko jedne analize u kojoj se tvrdilo ”kako se opoziciji više isplati da čeka redovne izbore nego da insistira na vanrednim”, jer je ”Srbija još uvek jedna pretpolitička zajednica u kojoj ključnu ulogu igra manipulisanje simbolima i mitovima, a ne interes na logici sredstvo-cilj, te da u takvom okruženju izbore može da dobije samo Milošević”, odnosno, da ta teza ”ne ostavlja dovoljno prostora prelaska (iz pretpolitičke) u političku zajednicu”.


DŽIM DŽONS

Rasuđivanja o mogućnostima demokratizacije srpskog društva u kojem vladajući ’zarobljeni um’ vodi ljude i u 21 vijek predrasudama, mitovima i legendama, a ovi to i prihvataju, kada je ’život u senci ideoloških i nacionalnih simbola’, kada su ’i budućnost i prošlost pretvoreni u kič’, kada je ’nacionalizam neka nova religija’, predočavaju nam dvije Srbije, od kojih je jedna, režimska, stvarna, na velikoj istorijskoj, nacionalnoj i državotvornoj stranputici.

”Siroti Srbi, njihov vođa je balkanski Džim Džons (sinonim za rasistu) i oni su se ponašali kao članovi vjerske sekte koja se sprema za masovno samoubistvo”, da ispije ”koktel smešan od nacionalističke pomame i samosažaljenja”, kako piše istaknuti američki pjesnik srpskog porijekla Čarls Simić novembra prošle godine (dobitnik Pulicerove nagrade za 1990. godinu za poeziju), ukazujući i na to da ”univerzalni truizam da žanjete ono što ste posejali, njima je postao nerazumljiv”, da u prilikama ”gde je vladajuća elita umešana u masovna ubistva i etnička čišćenja u ime Srba, istaknuti akademici, intelektualci i politički analitičari i dalje su zabavljeni razmrsivanjem makijavelističkih spletki Novog Svetskog Poretka”.


"ZOV NACIONALISTICKIH TRUBA"
Neka nam, uz to, današnju ”Dušanovu Srbiju”, gdje se horski pjeva ’U mog lole kosa do ramena, ćaćina mu ratna uspomena’, približe makar i djelimično, makar i malobrojni, srčani kritičari mitovima ostrašćenih seljaka i građana, ljudi pravičnosti i pravednici, hrabri borci protiv nacional-šovinističkih zastranjenja i osvajačkih aspiracija kosovskih i drugih oklopnika, nama bliska jezgra slobodoumnih i pravdoljubivih, u čijem se djelu i otporu mogu nazrijeti i neki budući podnošljiviji život, civilizacijski raspleti, jer ”ni u moru mržnje i sramote ni kaplja poštenja i reda ne gubi se u nepovrat”.
Ahmet Hundur - Ilustracija

”Razgovorom u senci ćutljive većine”, ljeta ’98, predstavnika Beogradskog kruga, progresivnih Beograđana, čijim sam skupovima i sam nekad prisustvovao, portretisani su oni koji su nasrtaju na susjede, u ”ratu u kojem nisu učestvovali”, dali najveći doprinos: Slobodan Milošević, Dobrica Cosić, Udruženje književnika Srbije, Srpska akademija nauke i umetnosti, Srpska pravoslavna crkva, Socijalistička partija Srbije, JNA, predstavnici vlade Srbije, šešeljevci i arkanovci, ”tigrovi”, ”orlovi” i drugi, kojom prilikom je rečeno:

”Većina stanovništva u Srbiji je sledila nacionalističku politiku vođstva, davala je posredno legitimitet ratničkoj politici” - rekla je Zagorka Golubović, profesor univerziteta. ”Glasajući za koncidirani nacionalistički program Slobodana Miloševića taj deo stanovništva u Srbiji mora da podeli odgovornost sa ratotvorcima, bez obzira što je veliki broj bio zaveden i izmanipulisan. Ali zavođenje i manipulisanje uspeva samo onda, kada postoji sklonost ka zavođenju, kao što je rekao Vilhem Rajh. Taj deo populacije je direktno doprineo trajanju rata, šaljući svoje sinove u rat ili sami učestvujući kao dobrovoljci na hrvatskim ili bosanskim ratištima. Drugu vrstu odgovornosti snosimo svi, koji nismo uspeli da podstaknemo relevantne snage koje bi se suprotstavile ratu. Posebnu odgovornost snose oni koji su za sve vreme rata ćutali, tzv. unutrašnji emigranti, koji i kada su bili protiv rata nisu smatrali da imaju moralnu obavezu da mu se javno suprotstave”.

”...Da li se može govoriti o nezrelosti srpskog naroda? Na to je Milenko Marković iz Društva za zaštitu istine o NOB rekao: ’Može se govoriti o istorijskoj nezrelosti srpskog naroda. Mi vidimo i sada da poslije tih katastrofalnih ratova koji su vođeni na tlu Hrvatske i BiH, ponovo imamo zov nacionalističkih truba za odbranu srpstva na Kosovu. Što je najžalosnije pokazuje se doza spremnosti da se pode za tim zovom’ ”.

Otuda profesor iz Novog Sada Aleksandar Popov ne zapaža ”ni traga samoosvješćenju”: ”Profesor Miladin Životić, rodonačelnik Beogradskog kruga, otišao je sa ovog sveta ogorčen zato što nije naišao na razumevanje kod ljudi koji su mu bili veoma bliski... Kada ode ovaj režim, u klimi sveopšte bede, od fizičke do duhovne, najlakše će biti u budućem režimu da svoju poziciju izgradi na novom mitu, koji će za poruku imati mazohizam. Taj mit bio bi zasnovan na otporu prema međunarodnoj zajednici i novom svetskom poretku. To je opasnost, zbog koje moramo govoriti o odgovornosti i zbog čega stvar treba dovesti do kraja.”

"JEDNOOKI LJUDI"

U sredini u kojoj se uporno pisalo i govorilo da su Bošnjaci u ”delu Sarajeva pod njihovom kontrolom ubili oko 20 hiljada Srba, plus 12 hiljada Srba koji su branili Srpsko Sarajevo”, da je ”korito reke Miljacke jedno vreme bilo tesno za srpske leševe” (Politika, 5. april ’94.), ne iznenađuje ni to što je objavljena Deklaracija o obustavljanju postupka Haškog tribunala protiv Radovana Karadžića koju je potpisala grupa akademika univerzitetskih profesora i naučnih radnika (Milorad Ekmečić, Mihailo Marković, Nikola Milošević, Ljubomir Tadić, Kosta Čavoški...).

Tu je objavljena i Deklaracija protiv genocida nad srpskim narodom, Memorandum br. 2, šezdesetorice srpskih intelektualnih uglednika, s blagoslovom patrijarha Pavla, gdje se kaže da se
odbrana sopstvene ličnosti, materijalnih uslova opstanka i odbrana sopstvene duhovnosti ne mogu smatrati genocidom, a zatim slijedi i pozivanje međunarodne zajednice da prizna srpske zasluge u borbi protiv najezde fundamentalizma.

Čula se riječ i druge Srbije. Deklaraciju su kritički odmjeravala i petorica istaknutih srpskih intelektualaca, medu njima i akademik Dragutin Dražić sa izjavom pod naslovom
Jednooki ljudi: ...Ljudi koji su je napisali i potpisali očigledno spontano žive 100 godina unazad i to nije slučajno. Osim ljudi iz crkvenih krugova, patrijarha Pavla i episkopa bačkog Irineja, većina ostalih imena medu potpisnicima su ljudi koji već deset godina pričaju istu priču i gledaju samo jednim okom. Stvarno sam zapanjen da do mozgova tih ljudi ništa ne dopire, ništa nisu shvatili...

NOVA MITOLOŠKA KOMPENZACIJA
Šešelj je nova mitološka kompenzacija Srbima nakon nacionalnog poraza - izjavila je Vesna Pešić, dobitnica više priznanja (nagrada) za mir i toleranciju, a potom: Ja više osećam gađenje što nije bilo dovoljno ljudi da podrže one koji su bili u pravu. Bili smo suviše slabi da bismo imali više uticaja. U to vreme demonstracija po Beogradu, protiv rata u Bosni dolazile su razne svetske televizije i neprestano pitale da li mi možemo da obustavimo rat. Rekla sam im: Da iza mene stoji više stotina hiljada ljudi, mi bismo rat zaustavili. Naprotiv, kod većine građana postojao je konzensus da se taj rat, prećutno, prihvati. Ja sam jako razočarana u one koji nisu bili spremni da vide šta će se dogoditi... ’ ” (Ljiljan, 7-14. januara 98.).

Dramaturg i pisac Vida Ognjenović saopštava da
ukoliko se međusobno ne istrebimo ovako isrcpljeni i gladni, doći ćemo verovatno pod neki protektorat, ali pošto se nijedna uređena država neće grabiti za ovu kombinaciju vašarišta i minskog polja, uzeće nas neka mafijaška grupa kao bazen za pranje novca i filijala za šverc, falsifikovanje i kriminal. Reditelj i pisac Lazar Stojanović piše da još ljudi ne žele da procene učinjeno zlo, da ljudima još godi da im se kaže da je sve to jedan galmatijas, da je drekavac iz mraka kriv za ovaj rat i da ne možemo mi da znamo kakve su nas sile bacile u nesreću, da mu sve to mnogo liči na izjave sadašnjeg predsjednika Jugoslavije po potpisivanju Dejtona da smo svi mi izgubili ovaj rat, a očigledno je da su Hrvatska i BiH dobili rat, a on ga je izgubio, a rata ne bi ni bilo da ga on nije poveo (Vreme, 10. januara 98.).

PRAVOSLAVLJE I KOMUNIZAM

Tako je to bilo tokom rata i poratnih godina, tako je to i sada početkom 2000, nakon bezglavog napuštanja Kosova i zaklinjanja svih redom, uz referendum, da će radije dati život nego napustiti svetu srpsku zemlju, u ratu u kojem je na nebu vođen i dobijen kopneni rat, kad se zaraćene vojske nisu susrele oči u oči, prsa u prsa, kad vojska sa tri prsta nije mogla da pokaže ni živog ni mrtvog pilota alijanse kad se dogodilo čudo ratnog tehničkog savezničkog dostignuća.
Ahmet Hundur - Ilustracija

I može li se nakon svega očekivati da Srbija, poput Hrvatske krene putem demokratizacije, da razum nadvlada
probuđeni duh barbarogenija, da se odgo­netne šta je u osnovi neodoljive potrebe da se nestane u masi, postane samo broj, kakva to moćna hipnotizirajuća sila tako, gotovo preko noći, menja ljude?

Neka nam u tome pomogne teatrolog i prevodilac, esejista ”fascinirajućeg intelektualnog estetskog opsega” Mirjana Miočinović u članku ”Užas izgubljenih kriterija” u podgoričkom nedjeljniku ”Monitor” 10. septembra 1999.: ”Danas nam je, naravno, svima jasno da je komunistička nomenklatura, ne samo u Srbiji, već i ostalim republikama, imala ne samo svoju nacionalističku podlogu, nastalu iz nacionalnih surevljivosti na nivou karijera, već i svoje pripravne nacionalističke čete, jer tako brza transformacija komunista u nacionaliste i to naglo i ničim sputavano bujanje najekstremnijih oblika nacionalizma, naprosto ne bili mogući. No, u Srbiji je to bilo najizrazitije, već iz toga što je srpske komuniste i nacionaliste zbližavala duboka netrpeljivost prema Zapadu i njihovo rusofilstvo. Bio je to, i do dana današnjeg ostao, smtonosni spoj pravoslavlja i revolucionarnog mita."

GRIJEHOVI I IZDAJE
Pravoslavni i revolucionarni mitovi spleteni su i okrunjeni milionskim saborom srpskog svijeta na Gazimestanu 28. juna 89.

Car Lazare, nisi imo sreće, da se Slobo pokraj tebe šeće, pjevala je milionska masa na Gazimestanu, na Vidovdan, dok se vožd svekolikog srpstva Slobodan Milošević s neba, helikopterom, spuštao na svetu srpsku zemlju, među ljude koji su u svojoj mitologiji vjerovali u sudbinu, u nešto što je unaprijed određeno.

Tako je Lazaru suđeno
teškom kletvom da povede Srbe u boj, ali da se pre toga opredeli za carstvo nebesko, Milošu Obiliću da Turci otkriju gde mu je junaštvo, Vuku Brankoviću da izda, braći Jugovićima da nijedan ne preživi pa otud Kosovo više nije bilo verovanje, ta sudbina je bila istorija...

Istorija je bilo i to da našim precima ponositost nije dozvoljavala da priznaju da su nas Turci svojim junaštvom pobedili, pa su poraz najpre objašnjavali usudom, kaznom božijom grehova radi naših, a kasnije izdajom.

Egzaltiranu masu, zagledanu u svoje novo božanstvo, nije nikad, pa ni tad zaokupljala misao
zašto se baš ljaga izdaje ustalila na Vuku Brankoviću, koji se, prema savremenim izvorima, časno držao na Kosovu, da li je tačna dosta uvjerljiva pretpostavka dr Rade Mihaljčića u njegovoj studiji Boj na Kosovu: Vuk Branković je najistaknutija ličnost koja je preživjela kosovsku pogibiju. On se prema tome nije opredijelio za carstvo nebesko. Samo po sebi, ova činjenica mogla je da bude i izvor podozrenja... U predanju se puna dva veka tragalo za vinovnikom kosovske pogibije, a kada je najpogodnija ličnost pronadena, ljaga izdaje konačno se na njoj zaustavila.

Neprekidne kolone hodočasnika vraćale su se zadovoljne sa Gazimestana, jer za to zadovoljstvo - sjećanje na Kosovo - bile su dovoljne samo dvije voždove rečenice izrečene 28. juna
89.: Šest stoljeća kasnije, danas opet smo u bitkama i predbitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene.

Ponesen zanosom milionskog sabora, najuticajniji srpski dnevnik objavio je sutradan članak književnika Radomira Smiljanića
Momo Kapor je imao pravo, gdje je, razrađujući’ privredne i druge mogućnosti Srbije, napisao: ”Moj kolega i prijatelj, književnik Momo Kapor je s pravom izjavio u ’Grafitu’ da će Srbija s ovim rukovodstvom i patriotizmom srpskog naroda i svih njenih građana za pet godina biti Švajcarska! I ja u to čvrsto verujem”.

Da li je Srbija i ove dvijehiljadite godine i dalje začarana kosovskim mitovima, da li vidi demokratske horizonte?

Umjesto odgovora samo toliko: Postoji film
’Mefisto’ i roman Klausa Mana po kome je napravljen. Na kraju filma i romana Mefisto izlazi na jedan veliki stadion gde se kliče fašizmu, a on kaže: Bože, šta je ovo? Ja sam samo hteo da glumim’. Okasnelo priznanje zakrvljeni narod nije čuo. Zemlja je već gorela, bačena na deponiju svetskog otpada.” (Opoziciono glasilo ’Srpska reč’, 18. januara ’93.).

Prethodna · Sadržaj · Slijedeća

Niaz Omerovic - Hommage majci Bosnjakinji

Home · Info · Arhiva ·
Novi broj · Traži · Linkovi
Redakcija · Pretplata · Kontakt

Časopis Most je upisan u evidenciju javnih glasila R BiH pod brojem 536 od 30.11.1995.
i oslobođen je plaćanja poreza na promet.
ISSN 0350-6517

Na vrh

Copyright © 1995-2001 Časopis Most · Mostar · Bosna i Hercegovina
Sadržaj obnovljen: 14-05-2004

Design by © 1998-2001
HarisTucakovic, Sweden
oo