|
Треба поменути и лингвистичко учење названо неососиријанство односно школа глосематичара (тип структурализма). Паралелно са постојањем европског структурализма постојала је и структурална епоха америчке лингвистике на Јелском универзитету. Ова структуралистичка школа позната је под неколико термина: јелска школа, блумфилдовци и дистрибуционалисти. Американце као и глосематичаре, са којима имају највише додирних тачака, интересује распоред језичких јединица – дистрибуција.
Најзначајнији догађај у прошлости америчке лингвистике, био је долазак најеминентнијег пражанина Романа Јакобсона у Америку. Харвардски центар је постао најрепрезентативније упориште пражана. Разлике између јелске и харвардске школе су биле изразите. Пражани су осим инсистирања на прворазредној вриједности проучавања дистинктивних обиљежја, признавали и примјењивали дистрибуционалне критерије у језичкој анализи. Американци су остајали при критерију дистрибуције, покушавајући чак и фонолошка проучавања поставити на ту базу.
Полазећи од фундаменталних поставки Ф. де Сосира и пражана француски лингвиста А. Мартине изградио је свој поглед на језик. Тако је уочавање фонема као дистинктивних јединица стално присутно у његовим лингвистичким размишљањима, затим артикулација (сматра да се језик одликује двоструком артикулацијом). Уводи појам монеме и синтеме те синтематике као гране функционалне лингвистике.
Значај Романа Јакобсона за даљи развој фонолошких студија
Појава Романа Јакобсона у лингвистици представља најзначајнији догађај у прошлости лингвистичког структурализма. Припадао је прашкој лингвистичкој школи. Заједно са Трубецким сматра се зачетником филологије. Јакобсон је познат, прије свега као теоретичар дистинктивних обиљежја. Под овим појмом „треба разумети оно својство једног гласа на основу којег тај глас стоји у фонолошкој опозицији према другом гласу“.1 Дакле Јакобсону дистинктивна обиљежја служе да обиљеже разлику у значењу. Кад слушалац у једном енглеском друштву приликом упознавања први пут чује, иако говори енглески, неко име нпр. Ditter, он тај непрекидни звучни ток раставља на одређени број сукцесивних јединица. Тако четири узастопне јединице своди на /d/+/í/+/t/+/ə/. Свака од ових јединица пружа му одређени број парних алтернатива које имају диференцијалну вриједност у енглеском језику. С обзиром да у Њујорку постоје породична имена слична наведеном, попут Pitter, слушалац уочава разлику. Пар /pítə/ и /dítə/ илуструје двије минималне разлике које се заједнички појављују: грависност насупрот акутности и напетост насупрот опуштености.
Лингвистичка анализа своди комплексне говорне јединице на морфеме као најмање носиоце значења а потом на недјељиве компоненте зване дистинктивна обиљежја помоћу којих се морфеме међусобно разликују. Дакле, треба разликовати два нивоа језика и лингвистичке анализе: семантички ниво и ниво дистинктивних обиљежја. Први укључује и једноставне и значењске јединице а други „све оне једноставне и комплексне јединице које служе просто за то да се помоћу њих међусобно разликују, издвоје или доведу до пуног изражаја многоструке значењске јединице“.2 Било које дистинктивно обиљежје узето засебно намеће избор између два члана једне дате опозиције. „Тако се, на примјер, грависни гласови супротстављају акутнима у перцепцији слушаоца по тоналности као гласови (релативно) ниске тоналности гласовима са (релативно) високом тоналношћу; гледано из физичког аспекта, они стоје у опозицији по одговарајућој дистрибуцији енергије на крајевима спектра, а из моторичног – по одговарајућем обиму и облику резонатора.“3
Да би појаснио употребу термина опозиција, Јакобсон наводи случајеве када само једна од двају повезаних алтернатива одговара поруци око које је слушалац у недоумици /bítə/ или /dítə/. Међутим када се приликом изговора у непосредној близини нађу двије јединице типа /pi/ долази до контраста грависности и акутности. У секвенци /tu/, такођер, имамо контраст али обрнутим редом. Термини опозиција и контраст су двије разине манифестације истог принципа поларности чија је улога у организовању језичких јединица са дистинктивном функцијом значајна.
Кад слушалац прими поруку, он је повезује с кодом који укључује сва дистинктивна обиљежја и све њихове међусобне комбинације реализоване у скупу обиљежја названих фонема као и сва правила за уланчавање фонема у секвенце. Тако на примјер, када „лице које говори само енглески чује име као што је /zítə/, оно га идентификује и асимилира без тешкоће чак ако га и није никад раније чуло“.4 Међутим та иста особа ће кад чује ријеч /ktítə/, бити склона да је искриви због неприхватљиве консонантске групе или рецимо, ријеч /mýtə/ „гдје друга по реду фонема садржи дистинктивно обилежје несвојствено енглеском језику“.5
У разним приликама дистинктивно оптерећење фонема се смањује у односу на слушаоца, те је говорник ослобођен од изговора свих гласовних дистинкција које би иначе морале бити присутне у датоме исказу. Тако на примјер, приликом нејасног говора приличан је број занемарених обиљежја, испуштених фонема и упрошћених секвенци. Односно, усменом саопћавању звуковна страна језика може бити исто толико елиптична колико и синтаксичка конструкција. Али, исто тако, тај елиптични израз говорник може лахко пребацити у експлицитан говорни облик. Јакобсон наводи како „већина Американаца обично не разликује /t/ и /d/ у позицији између наглашеног и ненаглашеног вокала у енглеском језику, али их јасно изговара када се јави опасност да дође до збрке због хомонима: Господин Bitter /bítə/ или Bidder /bídə/?“
Јакобсон потом говори о лингвистичкој дисциплини названој на енглеском фонемика (или на пуританском фонематика), те у Европи фонологија или функционална фонетика. Називу фонологија Јакобсон даје предност ради лакше примјене на све врсте лингвистичких функција које обавља глас; док је назив фонемика погодан за ознаку главног дијела фонологије који се бави дистинктивном функцијом гласова. Долазимо и до појма фонетика. Наиме, она настоји да прикупи детаљна обавјештења о цјелокупном гласовном материјалу у погледу његових физиолошких и физичких особина да би фонемика и фонологија примјеном лингвистичких критерија одабрале и класифицирале тај прикупљени материјал. Стварно лингвистичко проучавање ових инваријанти почело је седамдесетих година XIX вијека а развило се послије Првог свјетског рата паралелно са ширењем принципа инваријантности у природним наукама. 1939. године појавили су се радови Трубецког и ван Вијка у којима се дају основе опће фонологије.
Пресудно питање за узајамну повезаност и разграничење фонологије и фонетике је питање природе односа између фонолошких феномена и звука. Јакобсон наводи Блумфилдово виђење фонема једног језика у којем стоји да то нису само гласови већ просто елементи тих гласова који се реализују у некаквим скуповима. Говорник је научио да прави покрете који производе глас тако да су сва дистинктивна обиљежја присутна у звучним таласима, а слушалац је научио да их издваја из ових таласа. Овај унутрашњи приступ, који одређује мјесто дистинктивним обиљежјима и њиховим скуповима унутар изговорених гласова, најприкладнија је премиса за фонемске операције, иако га стално доводе у питање спољашњи приступи који на друге начине издвајају фонеме од конкретних гласова.
Осим дистинктивних обиљежја, говорнику стоје на располагању и конфигуративна обиљежја која сигнализирају подјелу израза на граматичке јединице, нарочито реченице и ријечи, те експресивна (или емфатична) обиљежја која стављају нагласак на разне дијелове исказа или на различите исказе и указују на емоционални став говорника.
Поред наведеног, гласовна страна даје извјесне податке о самом говорном лицу; о поријеклу, степену образовања и друштвеном положају. Природне особине гласа омогућују идентификовање спола, доба старости, психофизиолошки тип пошиљаоца поруке и коначно, препознавање познаника.
Дакле, питамо се, у каквом су односу фонема и глас?
(наставља се)
____________________
1 Ивић, Милка (2001) Правци у лингвистици, Библиотека XX век, стр. 190.
2 Јакобсон, Роман (1966) Лингвистика и поетика, Нолит, Београд, стр. 219.
3 Јакобсон, Роман (1966) Лингвистика и поетика, Нолит, Београд, стр. 219.
4 Наведено дјело, стр. 220.
5 Наведено дјело, стр. 221.
|