|
Бистрио је у мислима Мудрац стари,
Разложности Постанка и Нестанка
Бистрио је у тишини ноћце мноштва ствари,
с Првог плаћа, до Задњег Дах-престанка.
А кад Мисли јата си дорече,
у бескрајну, тиху, дугу вечер,
Правдајући Живљења у трпњи надања,
отпјева арију о љепоти Праштања.
Олакну му на срцу мекану,
ко да приви на душу мелему.
Везућ’ вијенце по бесмрти Едену,
Зборећ ријети Знану и Незнану:
„Ја сам чудо од Дјетета,
саздано од Бетле’мска Скелета
Прстију, који, ширећ се, носе Нове вијести,
понизно пригнуте главе, ал стиснуте жуљне пести.
Ако Господ прашта Људима,
који га нит’ чују нит’ знају,
А нарав Му осјећају у грудима.
У понизности смјерно се клањају
зборима Му, хитећи бољему надању…
--------
Тко нам то даде право, Заметања
убијати из свакојакијех Сјемена,
без пријекорне Понизности, у Живима,
тер хвалисат’ се врсности с нашим чинима?!?
О слободи Рађања, тер утробних Убијања,
с благословом Мамона ласно ликујемо.
Ал ни сами, док у крилу му, не знамо,
Слободом том да заредом нестајемо.“
Застадоше очи на те ријечи патна Мисленика,
над муками окрвављена Ускрсника,
који мријучи на Дрвету у агонији рече:
„Опрости им, што не знају чини си, ову Вечер!“
Под Дрветом Мудрац, с погледом Гори,
дрхтавнијем грлашцем, муком прозбори:
„Окајте ви, погане душе коб Ратника,
ког у бој прот жићу, претили одаслаште,
Јер ће Окајање и смјерно Покајање ваше гријехове,
Опрост извабити од крвавијех Стратишта,
што с Дрвета живота живе узимасте.
Окајте гријехове и ви блудне Нероднице,
зарад ништења невине Дјечице!
Окајмо злоће сви грешни људи!
Јер у Окајању Праведник блаже суди!
Праштајмо зле чини Човјече – Човјеку!
Праштај гријехе Ревносниче свому Ревнитељу!
Праштај погубности Миленије крвну Вијеку!
Праштај гријехе, ти што по тлих плизиш, себи самом,
обавијен црнијем велом и ноћном тамом.“
Травник, 10.4.2005.
|