|
Познавала сам човјека
који је у смирај дана
наслоњен на дрво
старе жалосне врбе
упијао њихове крикове.
Ноћ је била оштра и хладна
птице су пјевале из свег гласа
и нека угодна топлина
ширила се тијелом
испуњавајући пазнину.
Распукли су се кровови
затегнуле мокре жице
узнемириле високе крошње
и задрхтала површина воде,
птице су кружиле у јатима.
Једна по једна
падале су убијене погледом
човјека који није могао
више да ужива
у љепоти њихова пјева.
|