|
Tako je bilo sve do nesrećnog ”događanja istorije” devedesetih. Potresen ulogom prinudnog svedoka zbivanja u toj crnoj deceniji koja se podudarila sa vremenom njegove pune životne i umetničke zrelosti, Tikveša je iz osnove izmenio umetnički kredo. Surova stvarnost koju je preživljavao trgnula ga je iz njegove melanholične meditacije. Tokom devedesetih, nastala su dela koja su predstavljala jednog novog, nepoznatog Tikvešu. U njemu kao da se promenilo sve, razumevanje odnosa umetnosti i života i način upotrebe likovnog jezika. Njegovi novi radovi jedva da su se mogli prepoznati na tadašnjim ULUS-ovim izložbama. Bili su to kolaži, načinjeni na ”dadaistički” način, čiji su fragmenti, uzimani iz dnevne štampe, ukomponovani u transparentne celine, jasno aludirali na umetnički irelevantne, ali životno aktuelne događaje i na ličnosti njihovih protagonista.
Iako ti događaji polako tonu u istoriju, oni i danas prožimaju Tikvešinu stvaralačku svest. O tome svedoči njegova julska izložba u beogradskoj ULUS-ovoj galeriji. Tikveša je razvio jezičku strukturu izraza svojih doživljaja onoga vremena. Uz kolaže, pojavili su se asamblaži i instalacije. Ti eksponati građeni su od autentičnog materijala, od realnih predmeta, uzetih sa mesta tragičnih događaja...
Tikveša je, kao zreo stvaralac, shvatio besmislenost ilustrativnog prikazivanja apokaliptičnih prizora minulog balkanskog rata koji je sa jednakom strahotom pogodio oba njegova zavičaja, ljudski i umetnički. On je, otud, našao rešenje u jednom likovnom izrazu koji bi se mogao nazvati simbolično dokumentarnim. Bilo bi banalno okvalifikovati njegovu tematiku stereotipom antiratnog angažmana. Tikveša je prožet odveć dubokim osećanjem rezignacije da bi mogao da se izražava kao angažovani umetnik. Njegovo delo nije vizija već zapis. Ono ne podstiče buntovno podsećanje, već odražava težinu gorkog pamćenja... Najjači utisak koji posetilac ove izložbe mora da ponese sa sobom ne odnosi se na prošlost, već se, zloslutno, tiče budućnosti. Iako to ne kaže otvoreno, Tikveša podstiče slutnju da balkanska tragedija nije završena. Svojim stvaralačkim gestom, ovaj umetnik kao da aludira na fatalnu, iracionalnu, tamnu neminovnost koja, po nama neznanom, nemilostivom zakonu, i dalje preti...
”NIN”, Beograd, 9.IX.04.
|