|
Многи су мудраци и филозофи покушали да дефинишу мајчину љубав и њену улогу као матице живота, али мени се чини да је то најбоље учинило оно циганче које је, уплакано, тражећи мајку, на питање каква је његова мајка, одговорило: „Моја је мајка најљепша и најбоља на свијету“. Врхунац ове мудрости и истине потврђује и народна пословица која генијално сублимира наш однос према мајци: „Оног дана кад мајка умре почиње старост“.
И, заиста, као што и невјерник у тешким и опасним животним ситуацијама, и поред свег свог атеизма, призива Бога у помоћ, тако и ми ма колико били стасали и животно осамостаљени, кад нам је најтеже завапимо за мајком, била она жива или не.
А мајка је једина која даје и узвраћа љубав без накнаде и условљености, једина спремна на истинску и несебичну жртву, да заштити и одбрани. То потврђује и једна индијска пословица која каже: „Само онај који се повјери мајци и онај који се повјери земљи неће пропасти“.
И као резиме овог кратког осврта цитирајмо И. Таркетија чија мисао ми се чини најцјеловитија: „Само је мајка она која даје божански значај жени“.
Све ово је и те како добро знао и Момир Секулић, који се одважио на састављање ове Антологије. Кажем: одважио, јер је за то требало имати и довољно знања и довољно храбрости и довољно литерарно-естетског афинитета. А да је он испуњавао све ове услове најбоље потврђује сама Антологија и веома надахнути Предговор који нуди читаоцу. Он је самим тим посао антологичара и приређивача, углавном, врло успјешно обавио. Али, и да није, сам његов труд, обим и обиље материјала који је требало истражити, естетски процијенити, одабрати и разврстати заслужује само похвалу. А то се може илустровати сљедећим:
Антологија садржи преко 360 пјесничких јединица (преко 70 народних и око 300 умјетничких) са око 280 заступљених аутора. И цио тај обимни материјал је подијељен у шест тематских цјелина: Жубори лирских народних пјесама о мајци, Бол и понос у срцу мајке (тужбалице), Бисери лирских и лирско-епских пјесама о мајци (баладе и романсе), Жива присутност мајке у народној епици, Златни вијенац пјесама о мајци поета за дјецу и У сазвежђу светог сјаја – пјесме о мајци пјесника за одрасле.
Оваквом структуром књиге Секулић сугестивно, и успјешно, указује на народну књижевност као извориште и коријен, на њену нераскидиву повезаност са умјетничком лирском поезијом о мајци, на њихову недјељивост у креирању њеног божанског лика почев од богомајке до мајке човјека. При свему томе, било би неправично посебно истицати било које пјесничко име, почев од Његоша и Андрића до оних најмлађих, без обзира на објективну разлику и умјетничке домете њихових пјесама, јер све њих у једну цјелину увезује тематски круг коме су посвећене. Сви су они исказали свој глас у креирању лика мајке, без обзира што је тај глас једних био естетски јасан, чист и убједљив, а других мање артикулисан, но изречен не са мање љубави према мајци.
Међутим, можда би се овој Антологији (звала се она тако, или зборник, избор и сл.) могао поставити приговор друге врсте, да у њу нијесу уврштени још неки пјесници који то својим опусом заслужују, као и приговор естетског критеријума у одабиру заступљених пјесника и пјесама. Али, коначно, то је субјективни избор и право антологичара, чији мјеритум се мора поштовати.
У сваком случају, и без обзира на овакве и могуће друге приговоре, били они основани или не, са сигурношћу се може рећи да је Секулић нашој културној и књижевној баштини понудио заиста једну вриједну књигу, незаобилазну за сваку библиотеку (градску, школску или приватну) и као обавезну лектиру са овом тематиком. То је пионирски подухват ове врсте у нашој Републици и основ за све будуће антологичаре ангажоване на плану ове тематике. А то чини и основну и естетску и социолошку вриједност ове Антологије у којој се на једном мјесту могу наћи најљепше пјесме о мајци наших пјесника и народног пјевача, јер како каже једна јеврејска народна пословица: „Бог није могао бити на сваком мјесту, па је зато створио мајке“, а Секулић их окупио у овој Антологији.
|