|
„Мишо Марић је истакнути поета, новинар, бриљантан репортер, писац, велики хуманиста, страственик умјетности и љепоте, прогнаник и мукотрпник. Доказани је борац за цјеловиту Босну и Херцеговину и јединствени Мостар – Крајишник, Мостарац и Босанац и Херцеговац и субаштиник Космоса – коме је цијели мирољубиви свијет – његова домовина, а људски род његова породица. Након књиге „Пан са црном фрулом“, донио нам је на дар „Мостарење“ – књигу за коју су бројни већ рекли да је досегла најсавршенији, најлуциднији израз романескне поетике… Живот јесте био немилосрдан према Миши Марићу и његовој породици, живот јесте кидао и раздирао линију којом су ходили Мишини пријатељи и савременици. Али је његова стваралачка, новинарска и списатељска линија остала неискидана: испреплетена позлаћеним нитима у којима пулсира нада и љубав – и поред свих несаница што су исписале ову сагу о Мостару, ову повељу чежње и љубави, туге, бола, трпљења, радости и вољења који су у Мишиној књизи оновремени, ововремени, свечовјечански и универзални… „Мостарење“ је, прекрасан, звучан наслов. Што би рекао Алија Кебо: човјек се може „замостарити“, може се и „занеретвити“, макар у Мостару боравио дуже, или само кратко вријеме, држећи се оне познате, Андрићеве… „Мостар је град у који се не долази – већ град у којем се остаје…“ А за мостарску ТВ, сам Марић рећи ће и ово: „Мостарење“ је мој морални дуг, моја станарина за једно прелијепо вријеме, за прелијепе људе, једну доброту с којом ме је дочекао и 30 година удомљавао овај град. Мостар је у то вријеме био основна организација људи, добрих намјера и добрих душа. Мостар је био једна велика породица, која ме је примила као свог. Овај град је учинио да будем оно што јесам и овом граду и овим људима треба да захвалим оно што јесам“…
„Мостарење“ је тако постало нераздвојни дио духовне структуре Мише Марића, и истовремено – града на Неретви. Па би Мостар, без Мише – био мањи за цијело једно човјечанство.
„А Мишо, без Мостара – сироче без љубави родитеља“, како је надахнуто у свом поговору књизи, из расељеништва у Чикагу, написао наш новинарски учитељ, Мугда Карабег. А у својој рецензији, новинар и писац Славко Шантић – подсјетиће да „душу града чини љубав која станује у срцима његових људи. Из те љубави настају најљепше грађевине, али и оно много важније и љепше од њих – људска срећа, похрањена у величини и искрености пријатељстава и мудрости и снази вољења. У животу сатканом од доброте и добродушја. И у смрти која не познаје заборав. И у пјесмама, које су допирале из најдубљих дубина људског Срца“. Мостар је био такав град!“
Осим као колега и пријатељ, који са Мишом све ове године наше заједничке несреће размјењује писма између Мостара и Ексетера у Великој Британији, овдје се обраћам у име чланова и активиста Центра за мир и мултиетничку сарадњу из Мостара, који је био суорганизатор и покровитељ мостарске промоције „Мостарења“ – која је, на једном мјесту, окупила све оно најбоље што је остало у граду. Смисао дјеловања и иницијатива нашег Центра управо и почива на борби за афирмацију истинских културних вриједности Мостара, БиХ, Европе и свијета. Зато нас све храбри и весели да је и Мишо Марић, баш као и бројни други – попут Матвејевића, Богдановића, Шербеџије, Берића, Кебе, Зубца, Гојера, Карабега и бројних, у земљи и широм свијета – с нама, као истрајни емисар наше умјетности, културне баштине, новинарства и публицистике – што потврђује својим доприносом у раду нашег Центра за мир, али прије свега својим књигама и текстовима које у континуитету читамо у „Босанској пошти“, „Замбаку“, часопису „Мост“, „Гласу антифашиста“, РТВ Мостар… и другим писаним и електронским медијима. Бодрећи нас и увијек пријатно радујући новим идејама и иницијативама које уносе свјежину и јачају смисао борбе за наш Град и достојанство живљења на обалама Неретве. У „Мостарењу“, Марић је отворио своју емотивну и рањиву душу. Једнако као ова књига, све нас у мостарском Центру за мир обрадовало је и сазнање да ће и Мишо својим текстовима вјерујем ускоро – новом књигом, проговорити о догађајима и збивањима која су нас за минулу деценију и по потресала и раздирала и чије трауме и данас сви заједно носимо. Охрабрујемо га и вечерас у том науму, убијеђени да ће Мишо, својим особеним језиком и рјечником, наставити исписивати странице свог бриљантног ратног рукописа и да ће, једном ускоро, читаоцима моћи да подастре и причу о властитом страдању у његовом и нашем Мостару – али и причу о страдању и убијању Мостара, који је био суочен са незапамћено окрутном – двоструком агресијом, од које се још тешко и мукотрпно опоравља. Баш као што ми је испричао пред камером РТВ Мостар: „Сви смо ми у једном времену подстанари у овом граду; људи пролазе, градови су вјечни. Мостар је толико велики да ће све проживјети и надживјети… А доћи ће неки бољи од нас, па и ред је… Доћи ће неки који ће имати већи таленат да граде, него да руше… Ја вјерујем у такво вријеме, ја вјерујем у те људе…
Вјерујем у вјечан Мостар! „Поштовани, не припадам кругу књижевних критичара, али као рођени Мостарац, као новинар, могу да наслутим – па чак и прогнозирам, да ће „Мостарење“ Мише Марића, по својој лиричности, питком и сочном језику, стилској и композицијској увезаности – уистину бити препозната, прихваћена и пригрљена као мостарски „албум незаборавних медаљона“, као „поетска подсјетница“ најсунчанијег града на свијету вјерујем, постати бестселер у свеукупној мостарској, сарајевској и босанскохерцеговачкој издавачкој продукцији…
|