|
уводио сам је
у узносите тајне мистике.
шетао је под ведрином ноћи
преко камених брда.
увјеравао је да баш
на овим просторима
лежи тајна проклетства илира.
објашњавао јој зашто
се не треба везати за овај свијет
и плакати за њим,
да живимо само зато што морамо
исписати своје стихове.
громови су се сустизали
редајућ’ пламене шине у дуге трачнице.
згрчена уз мене путовала је
дрхтавим влаком страхопоштовања.
у очима сам јој видио
смрзнуто сунце,
проврелу воду
и ходајуће планине.
|