|
Kako su naumili, uradiše. Obiđoše svu okolinu. Golemu livadu gdje krave pasu, dođoše i do dijela koji siju, pa do kukuruzišta, ali nigdje Šare.
Vratiše se. Malo popričaše, šta bi joj se moglo dogoditi, pa legoše.
Prođe noć nemirna svakom od njih. Čim puče zora, podizaše se i krenuše u potragu Sulejmen i Omer. Munira osta da namiri krave i sitnu stoku.
Obišli su šta su stigli. Ako bi naišao koji od komšija pitaju za kravu, nisu li vidjeli. Ali, uzalud! Zađoše u šumu, zajedno ne razdvajajući se. Ako nešto naiđe bolje da su skupa.
Nisu mogli da vjeruju koliko su područje obišli, a junice nema. Pola dana je prošlo i odluče da se vrate.
Sutradan ispustiše opet krave i ostalo za pašu, kao i obično.
”Sve mislim, da će ih prvoteljka”, kako su joj znali tepati, ”čuti, pa ići prema njihovom glasanju, ako nije daleko zalutala”, reče Omer, ispuštajući stoku.
Po kući i njivi su se nastavili poslovi. Mnogo posla, kratak dan. Brzo im prođe trijebeći njivu i sabirajući klasuru.
Kako god, i šta god rade, tako misle na Šaru i pričinja im se da je čuju. Malo se izmaknu, pa prošetaju okolo, ali ništa. Iziđu na uzvišicu odakle se vide goveda, pa pogledaju i prema šumi. Uzalud.
Proletješe u nadi, potrazi i radu nekoliko dana. Čitava hefta.
Hajvani se sami vrate kući, a oni trk u štale da vide. Nema prvoteljke Šare.
”Sad je već nešto golemo moralo da joj se dogodi. Ponajprije bi mogla zalutati duboko u šumu, što je i opasno, ili naišla na kakva lopova”, uzdahnu Omer.
”Ma ja bi, vala Omere, da mi ovako svo troje još jednom krenemo prema šumi. Ako je zalutala duboko, ponijećemo motke, šta znamo, ima ružne divljači”, reče Munira.
Nije trebala dugo da ih nagovara. Krenuše. U rukama Omera i Munire kratak debeo kolac, a Sulejmen između njih. Pravo u šumu. S početka se i moglo hodati, a što dublje, to se isprepletale ostruge i loze o drveće, pa teže. Što rukama, što motkama, krčili su pred sobom.
Sprijeda sitnije drveće, nešto ljeljka i šipražja, a što dublje, sami hrast i bukva. Izdiglo se drveće kao da hoće da dotakne nebo i saplelo granje. Većina se već oslobodila lišća.
Iako je sunce visoko na nebu, tama i mrak vlada gustom skoro neprohodnom šumom. Ni ptice se ne čuju.
Gledaju se svo troje, pa pogledom pitaju, bi li se vratili.
Pošto niko nije izgovorio tu riječ, nastaviše.
Po Omerovoj ocjeni nađoše se u pola šume, okruženi debelim stablima, tišinom, silnim opalim lišćem i od svega pomalo strahom. U ovu šumu zalazilo se samo kad bi se trebalo posjeći drvo u vele-vakta. Tada bi krenulo po nekoliko ljudi sa sjekirama.
U tišini, napola uspavane šume začu se s lijeve strane kako s visine pada voda. Krenuše prema huku. Znali su da ima bistar ko suza potočić, koji je skakao sa omanjeg brda. Ako mu možeš prići i napićeš se čiste vode. Znalo se za tu vodu, ali nije bila pristupačna.
Trebalo bi sići niz jednu stranu, pa se opet uspentrati do njega.
Priđoše. Ukopaše se od čuda i istovremeno obradovaše. Nedaleko od vode, niz drugu padinu, pod golemim stablom krava, a tele sisa. Odmah se moglo od oka ocijeniti da je teletu otprilike hefta. Šara u malom izdanju.
Brzo sletješe niza stranu prema kravi, spuštajući se plaze niz lišće. S leđa gledajući kao da se Šara naslonila na veliko drvo glavom. Mirno stoji, nepomična, da bi tele moglo dojiti. Još više se skameniše kad dođoše pod drvo i ugledaše prizor. Šara pritisla rogovima vuka uz stablo. Vuk mrtav, ona otanjala od oteljaja, a vjerovatno i gladi. Vidljivo suha. Tele živahno, nije se ni uplašilo, samo udara glavom o vime i doji.
Pritrčaše da je izbave iz tog položaja.
Munira prihvati tele. Omer rukama Šaru za rogove koji su se malo zabili u drvo, Sulejmen spreman, za svaki slučaj, da mlatne motkom vuka.
Kako pomače kravu, zagrlivši je oko vrata, vuk trehnu u ono lišće. Nije trebalo ni gledati ga.
Svi prihvatiše kravu da je zaokrenu, izmorenu, iznemoglu. Ona iskliznu iz njihovih ruku. Leže na zemlju, povukavši za sobom Omera.
Pokuša Omer i Sulejmen da je podignu, a ona baci pogled prema Muniri i teletu, i izdahnu na Omerovim i Sulejmenovim rukama, dok su je još milovali.
|