|
Сви текстови су поредани у двадесет поглавља а према захтјевима композиције сваког. И пјесме, и приче и мудре мисли нанизани су као бисерна огрлица па се љепота доима као пејсаж ливаде у рано прољеће када све процвјета и набуја својом љепотом. Љепота ријечи уљепшана је љепотом репродукција наших и свјетских наивних сликара међу којима су Јосип Генералић, Иван Рабузин, Мијо Ковачић, Мирко Вириус, Иван Веченај, Јанко Брашић и други.
Стварајући ово, зашто не рећи ремек дјело, аутор се, поред личне опсесије и заљубљености у чисту и нетакнуту природу и страха од њеног уништења и загађености, руководио и тврдњом Карла Маркса да нико није власник, већ само корисник земље, те ју чисту и нетакнуту морамо остављати покољењима која долазе послије нас. Кроз неких 500 страница прелијепог садржаја Милан Р. Марковић, као да је слиједио чувено писмо поглавице Племена Сиетла из 1854. године упућено предсједнику Сједињених Америчких Држава Франклину Пирсу. У писму се између осталог каже:
,,… Морат ћете учити дјецу, исто као што смо ми учили своју, да нам је земља мати. Што снађе земљу, снађе и њену дјецу. Пљује ли човјек на земљу, пљује на себе самога. Земља не припада човјеку. Човјек припада земљи. (…)“
Исто тако или слично, у „Страху од будућности“ велика поетеса Десанка Максимовић записала је и овај стих:
Бежимо
докле још кога има,
ракете опасују земљу
облацима огња и дима
све гушћим и већим,
отровом траве поје…
Пуна је књига оваквих мисли и упозорења и било би дивно да исту имају и потписници Резолуције у Кјотоу о смањењу загађења природе од неодговорног човјека.
Прво издање „Пластичне планете“ угледало је свјетлост дана у издању „Просвјетног листа“, Сарајево, у коме је Марковић био новинар и уредник. И „Просвјетни лист“, и аутор и књига нису имали среће. Књига се појавила на почетку 1992. године када је Босну и Херцеговину убила политика зла. Тако да мали број љубитеља лијепе и добре литературе зна за тај податак.
И ово, ново, издање у великој мјери измијењено и допуњено које плијени пажњу својом цјелином, аутор није дочекао. Срце га је напустило, али је вјеровао да ће се наћи пријатељи који ће рукопису наћи издавача. Упоран је био и успио у томе професор Ђуро Сврдлин. И издавачкој кући, Заводу за уџбенике Источно Сарајево, капу доле. Свака част за репрезентативну антологијску књигу.
Да књигу Пластична планета, која је неопходна свима, не прати планетарна духовна пустиња иста би била присутна у свим школама и на факултетима, а посебно у рукама оних који уче младе очувању човјекове околине од рушитељског утицаја човјека.
Април, 2007.
|