|
„Ваза пуна цвијећа“, 1989. године има и своје шире значење – слика пуна цвијећа. Тако ће код Ванчурове остати до данас. Ванчурова је сликала конкретно цвијеће – красуљке, јоргован, хризантеме. Подешавала је боје онима у природи, али и тако да не сметају једна другој.
„Хризантеме с јабуком“, 1987. године – све је животно, пуно трепета и даха лишћа. „Хризантеме“, 1992. све има своју форму, али и динамику сликарског поступка. Поступак Ванчурове се мијењао – од поштивања природне форме и боје цвијећа ка слободнијем потезу, и сликању из себе. При том никада није залутала у апстракцију.
Понекад на слици нема бијелог или нетакнутог простора. Подлогу или позадину Ванчурова је зналачки мијењала водећи рачуна о комплементарности боја и када су засићене и када су ненаметљиво дате.
У „Прољећном букету“, 1992. г. бијела боја даје утисак да се акварел разлива, а уствари, само је више овлашности у потезу. Форма почиње да се разлива тек у „Чичку“, 2002. године.
„Сљез“, 1990. године, сликан је овлашно и брзо у благим и јачим контрастима. „Љиљан“, 1998. године је слободније, форме и остварен је више бојом. Али је увијек важна подлога. А „Божури“, 1989. године су засићени бојом, и односом љубичастог, жутог и црвеног.
Године 1998. цвијеће излази из букета у вази и постаје нешто више од мотива цвијећа – „Весело љето“, акварел радости боја и лирског трепета у даху цвијећа. И „Букет са шампањцем“, 2000. године је посебна свечана прилика. Вино је у чаши и све говори само од себе.
Хелена Ванчурова није сасвим занемарила друге мотиве из природе. У „Храстовима“, 1988. године она црта и моделира крошњу. Пејзаж „Доланки“ сав је од динамичних линија и распореда плоха. „Јесен“, 1989. године је трепет тамног, смеђег и свијетлог. Ванчурова је сликала јесен када крошња губи лишће, али и рано прољеће када су пупољци први знаци бдијења природе. Тако и „кишу“ – природни феномен у којем се, форме предмета помало губе, или замагљују пљуском. „Мртва природа са грожђем“ сачувала је бијеле пропламсаје нетакнутог папира.
|