|
Није се могла никако преобразити да не види. Чедно свјесна своје похоте, којом ју је он пунио кроз један једини дуги поглед, истрајала је у накани да обамре. Све се дешавало, пригушено звуцима гласова око стола и музиком, староградском, па севдалинком и опет тако. Али, били су само њих двоје, окружени сјенкама и свјесни прождируће жеље за другим у којој су се, свако за себе огледали.
Није им било толико стало да дадну дио своје нутрине, већ их је обоје, подједнако, нека страховита сила, никла у замршеном ропцу њихових пренаглашених страсти, гонила да чине страшне превиде.
Он је голицао своју машту страховитим назнакама будућих узбуђења, која су била стварна, онолико коликим их је он сматрао могућим. Она, суздржано распршена у својој осебујној путености није дозвољавала исхитреним мислима да поприме облик путоказа. Таман у толикој мјери, у којој је подразумијевала да он буде искрен, одлучила је да се претвара. Није се предавала лако, упорна да се бори за своју лаж. То јој се чинио једини могући пут да опет откаже исход оног што ју је годинама стављало сучелице страховима које није хтјела да разгрне. Није смјела, не бар у том моменту, док је хватала свој одраз у свему што је хтјела да осуди код њега. Како јој је само неизрециво тешко било признати да једнако страсно жели да исцрпи саму себе до дна нељудске, свирепе страсти коју јој је он освјетљавао, горећи у истом паклу.
Оптуживала га је касније да никада није пожелио њу, већ самог себе и да у том разулареном и непојмљиво чулном моменту није било мјеста за било кога, до његовог сопственог одраза.
 Претакала се у њега и он је то знао. Огледало му се у њеним очима, чије су повријеђене зјенице зјапиле инатом и физичком недодирљивошћу, док ју је у суштини посједовао тачно онолико колико је и она у том моменту посједовала саму себе. Био је једнако опхрван тјескобом њеног чвора у који га је увукла, слутећи да је то и његов чвор
Неман од чисте страсти се покренула, док ју је гледао комплетно обучену са цигаретом међу изразито црвеним уснама, грабио ју је рукама и притискао својим чврстим тијелом, тражећи да му и на тренутак, својим зјеницама покаже пут. Али, она је узмакла, мада је и даље лежала под њим на кревету са тамном мрљом од црног вина и нетом просуте кафе, коју јој је спремио, чекајући.
Одбијање је пунило собу и он је поново био збуњен, као и који час раније, док ју је чврсто држао у загрљају, обузет неизрецивом жељом да је посједује, како би напокон могао да овлада оним вјечно незадовољеним дијелом свог бића који је зјапио празан. Али, она му је окренула леђа, а потом, привучена његовим рукама, лежала сатима, наизглед мирно, припијена уз њега. И осјетио је, баш као и жена, у чију је косу уронио лице да су начели по њих опасну игру, која је почињала да руши све кулисе, којима су се до тада тако вјешто загртали.
Када је узмакла из његовог загрљаја, био је готово побожно несретан, а она је говорила да ће закаснити на авион, ако истог момента не почне да се облачи. Гледао ју је оптуживачки док је недуго потом сједила на ивици кревета, и опрезно и славодобитно га гледајући, јер, знао је, осјећај моћи јој није пружала побједа над њим, већ над сопственим страстима.
Наредне дане и мјесеце, већ тада је знао, мутиће му жеља за њом али није јој још хтио признати колико је био неспреман да разбије не само то, већ сва огледала којима се окруживао цијелог живота.
А она га је изазивала, наносећи самој себи бол у жељи да се породи из свог заштићеног јајета. И десило се, јер је пород своје сопствене нутрине био понирање, смрт и почетак.
Када се окренула да га још једном погледа са улице, ослоњеног на ивицу балкона, осјетила је да је у њему боли, све оно што је у њој већ одавно био бол. Таксиста јој је отворио врата и небо се тада, први пут у том михољском љету отворило, да би пустило велике кишне капи да се слијевају низ прозоре аутомобила.
А он је тврдоглаво истрајавао у инату да је казни, повријеђујући самог себе. Са истом страшћу којом су били нераскидиво повезани, опет су се мимоилазили. И управо их је та протканост плашила до те мјере, да су изабрали да одглуме посљедњу заједничку ролу.
Стајала је у дну сале, када ју је спазио, у грозничавом наговјештају непрестаних двојби. Није могао, мада је хтио да је заобиђе, као што је то она учинила нешто раније, када га је угледала и једноставно нестала. Појавила се тек послије, наизглед мирно, упућујући му тек покоји поглед. Када јој је послије пришао, те зјенице су као црне рупе у свемиру пријетиле да га повуку у његов сопствени бездан или ослобађање. Није знао зашто се није усудио, али није, док је лагано прелазио прстима преко њеног врата. Никада није више волила оно дјечије у себи до тад, хватајући му поглед, збуњен и невин, који се није усуђивао.
Знала је, узмаћи ће, јер није знао како, а она му није хтјела помоћи да је пронађе. Заронила је у себе. Били су обузети својим одразима који су их ограничавали, истовремено их спајајући у нераскидиви обруч.
Сретали се нису никада више, али су ријечи пљуштале с краја на крај телефонске жице. Одбијала је сваку његову намјеру да у њој чује свој ехо, али је била свјесна да не може узмакнути. У противном, било би то исто као поцијепати се на два дијела. Морало је тако остати и када је његово земно тијело у једноставној урни покривено црним мермером. Само је напрсло огледало.
(Сарајево-Париз-Београд, 1996/97.)
|