|
Док киша посвећено свира…
Стрпљиво замишљам како капи одлећу
са земље у бесконачно небо.
Твоја реч је најежила облак.
Сада тихо изговарам речи молитве,
по замагљеном прозору исписујем стих.
Додирујем далеки сан.
Док киша посвећено свира…
Само кап памти и разуме поглед,
проливену боју новостворену
и музику заборављеног тренутка.
12. октобар 2004. године, Београд
|