|
I
У живом блату, на недохвату,
без жеље да се спасим,
ко свјетиљка којој понестаје уља
гасим се, лагано, гасим.
II
Моје се лице с осмртнице
ко на вјенчању смијеши.
Зар да се правдам збору луђака?
Човјек се роди да гријеши!
III
У чистилишту и није лоше:
свемиром крчимо нове стазе.
А гдје ћу касније – појма немам…
Опет су неки мангупи
срушили путоказе.
|