|
Како једном приликом записа Мухарем Баздуљ, књижевник и новинар, ова књига је и својеврстан каталог различитих доживљаја опсаде Сарајева. Данас, када се листа ова књига, многи ће уочити, понајприје, само колико је њезиних аутора и ауторица, у међувремену, преминуло. Сви су они дали нешто „своје“ да би књига била таква каква јесте. А прошло је тек нешто више од десет година, а толики више нису међу живима: Сузан Зонтаг (: Susan Sontag), фра Љубо Лучић, Илија Ладин, Дубравко Бригић, Владо Мркић, Мирза Идризовић, Дарио Џамоња и други. И када се та „зехра“ има у виду, дође човјеку и тешко читати ову књигу, кад многих из ње – нема. Зато је она (ова књига) можда у неком виду и књига – некролог, сарајевски некролог. Када је о живима ријеч, многи из књиге више нису у Сарајеву. Неки су одлазили па се враћали, а највећи број њих, град на Миљацки никада нису ни напуштали. Ни у „сну“ – што би се рекло.
Зато што је у себи књига „сабрала“ писане прилоге (текстове) познатих, али и оних мање познатих Сарајлија, књига је заиста изванредан мозаик људске душе, расположења, незнађа и надања. Она је нешто трајно „сарајевско“ особено и непоновљиво. Читати се мора у тишини, тихо и без журбе. Свака „коцкица“ овога мозаика има, зашто не рећи, свој властити сјај и немир. Укомпоноване у цјелину, у књигу, „коцкице“ творе нешто, штиво које се чита на душак!
Ова књига заиста све има што је може чинити књигом која се може (и треба) читати у свим временима и поводима. Заборавити се не смије да једна оваква књига постоји. Она треба да се нађе у свакој породичној библиотеци. И другима да се препоручује, како се никада не би заборавила оружана агресија на државу Босну и Херцеговину, али и на опсаду Сарајева.
Нека се ратно зло никада не заборави!
|