|
Слике Марије Бабовић говоре неким посебним, помало чудним језиком. Осим боје којом она веома експресивно „говори“ своја осјећања, њене слике су права поезија. Оне су реалне и иреалне у исто вријеме. Људски ликови су њена преокупација. Ти ликови су често атомизирани и помало деформисани. То је неријетко и у животу, па у том смислу, она је реалиста.
Сликама Марије Бабовић-Босанке тешко је тражити узоре у сликарству других.
Из простог разлога што је изразила свој сликарски израз, свој језик. По нечему као да потсјећа на Шагала, али то може бити само привид. Она не копира већ ствара. Њене слике су уистину нова стварност. Није чудо што је свака њена слика у исто вријеме пјесма изражена бојама, а свака пјесма (јер је пјесник) комплекс осјећања сликовито изражених.
|