|
Поглед престрашеног птичета
А душа
И руке
Широке као степа.
Смори је ова хорда Сарића,
Кад се
Љети
Окупи у нашој старој кући.
Свима да угоди,
Она би да скаче,
Да виче,
Да нутка,
И ту баш се
Каткад
Жестоко склапимо.
Јер,
Обоје знамо
(ја боље од ње –
са стране се увијек боље види),
Срце је срце,
А ноге су ноге,
И оне старце не слушају.
А за то,
Да нас предобро угости,
и живи
Цијеле јој предуге године.
Врат ме још дуго пече од њених суза
На одласку.
И данима, у новом дому,
Чувам ту задњу мајицу,
Мокру од њених
Задњих
Жалосница.
|