|
Моја покојна мати ми је у дугим зимским ноћима причала да човек, кад изненада сретне вука или друге крволочне животиње, од страха изгуби глас и не може да зове у помоћ. Животиња, значи, преузима глас, а затим сасвим лако докусурава преплашеног човека. Али овај овде није вук, ни било каква дивља животиња, он је човек, али је са првим погледом смрзнуо у мени све – крв, поглед, глас. Отварала сам уста, хтела сам да викнем тати да га не пушта у кућу јер са собом носи зло, али безгласно сам отварала уста гутајући хладне грудве ваздуха. Била сам немоћна да се борим против судбине.
Он, тим крвавим и злобним очима, стално усмереним према мени, био је прави мермерни споменик који стоји поред кревета. Сео је полако и без речи, сео је и тата, почели су одмах да једу, а крваве очи никако да ме пусте из свог круга зле моћи.
Не знам колико је то трајало, можда су сви хронометри стали као у глуво доба, када ми је тата погледом дао знак (да ли је и он осетио мирис смрти) да идем у своју собу. Тешком сам муком кренула и пошла ка својој соби, уопште се не осврћући натраг, али сам знала да крваве очи злослутно прате мој излазак.
У својој соби нисам нашла очекивани мир. Муње и грмљавине су ми личиле на дечију звечку у односу на Злог Човека кога сам оставила са оцем у соби. Кревет ми је постао арена црних слутњи. Место на коме сам ноћима сањала Злог Човека спремало се за дочек судњег часа – окретала сам се на све стране, кркљала, викала, плакала, чупала косе. Чекала.
Ишчекивање се одужило исто као и страшна олуја. Можда је Зли Човек ипак отишао, или можда није било никаквог човека, можда сам само сањала – јави ми се спасоносна мисао. Можда је отац... можда...
... Шкрипнуше врата. Тамна рака. Крик ми се заглави у грлу, била сам немоћ што гледа у своју судбини која улази кроз врата: Црни Човек је испунио собу подругљивим осмехом и са осећајем блиске смрти. Прилазио је кревету као вук својој немоћној жртви, кидао је са себе црну одећу и бацао је по соби.
Муња.
Затим мрак.
Мрак.
... Када сам се освестила, приметила сам да лежим крвава. Хтела сам, али нисам могла да плачем, нисам имала снаге. У ствари, још увек нисам била свесна шта се то десило, од заборава отргла муња је у сред собе осветлила Злог Човека који се полако облачио.
Крикнула сам на сав глас.
Зли Човек ме је задовољно погледао и почео је подругљиво да се смеје. Пришао је да ме помилује, али након што је приметио да сам постала бесна тигрица, пође ка вратима. Стаде за трен, још једном се снажно насмеја и изгуби се у мраку.
Олуја се смиривала, а моје очи још увек су квасиле кревет крвавим сузама. О, зашто нема оца да раскине овај круг сенки, да убије Злог Човека, да пробуди ластавице које спавају у кошмарном сну. А ко зна, можда је и њега Зли Човек убио, лежи негде у мраку. Немам прву љубав (прва љубав ми је био Он – Зли Човек!) да поправи хронометре, да ме врати у живот.
О!
О, зашто?
Јутро је полако бистрило мрак, а између ногу пресецала ме је снажна бол. На белој кошуљи јасно сам видела трагове ноћне море, крваве трагове моје прве љубави обучене у црно (!!!), трагове Смрти.
Лежала сам.
Ко зна колико бих још тако лежала да собу није испунио познати смех Злог Човека. У њему се скупило крваво задовољство од почињених злочина.
Смех се поновио.
Упорно и болно за мене.
Устала сам са муком. Ноге ме нису држале. Смех је утихнуо. Гегајући сам дошла до огледала. Погледала сам се: по лицу су се плавили трагови од пољупца Смрти, очи су биле испијене.
У дубини огледала видела сам Злог Човека.
Приближавао ми се и смејао.
Панично сам истрчала у двориште. Јутро је било близу, Међутим, цео свет је спавао под кошмарним плаштом ноћи. Спавале су и ластавице.
Из моје је собе долазио смех Злог Човека.
Узнемирена, пожурила сам ка реци, ка путањама по којима сам много пута налазила спокој нежне душе. Лутала сам по неравним путићима и росним травама, тражила лековито биље, али их нисам налазила.
Ипак, глас Злог Човека за трен нестаде.
Наслонила сам се на једно дрво, охрабрена и са жељом да се одморим, да повратим себи душу. Недалеко од мене шумила је Брегалница.
– Ха, ха, ха, – брецну ме крвави смех Злог Човека.
Погледала сам у правцу одакле је дошао смех: тамо празна путања која је у даљини тонула у слабој магли. Остала сам мирна.
Смех се поновио.
У магли сам приметила како из ње испловљава човечји лик. То је био Он, обучен у црно, са лишћем по раменима, са смрћу у очима. Са крвавим смехом у устима. Долазио је ка мени раширених руку.
Јурнула сам ка реци праћена злослутним смехом. Трске су ми секле босе ноге, ударале по лицу. Трчала сам колико сам могла, а иза мојих леђа пратио ме је смех Злог Човека.
Изашла сам на обалу Брегалнице. На њено највише место.
– Јана, Јана! – слушала сам очев глас.
Крвави смех.
Надошла се река доле ковитлала. Окренула сам се, а Зли Човек само што ме није зграбио, његов сам крвави смех осећала у врату...
– Јана! Јанааааа!
Касно је. Већ летим у хладан загрљај Брегалнице која ми се шири пред очима, пружа спасење.
Мирко, отац
По Богу је да примиш човека и да му помогнеш у злу. Та мисао је била пресудна када сам примио непознатог човека који је дошао те ноћи са буром и несрећама. Знао сам да се ћерка Јана боји непознатих, а његов мрачни изглед и црна одећа са које се сливала вода, бацали су сенке страха и сумње чак и у мене. Али он није дуго чекао да га позовем – чим сам отворио врата, он је закорачио у ходник, промрмљао нешто и пошао са мном унутра.
Непознати је, изгледа, не само био прокисао, него је био и гладан. Одмах је сео и навалио на моју скромну, али укусну вечеру, какву је стално спремала моја јединица Јана. Јео је алаво, а очи су му шарале некуд ван софре, кроз собу, можда и на Јану, нисам то могао да утврдим тачно, али оне се уопште нису задржавале на храни, а нису ни мене почашћавале.
Гледао сам Јану, јадно моје дете, стајала је као укопана поред кревета, гледала нас је и ћутала. Била је као уплашено лане. Хтео сам да се нашалим са њом, да кажем било шта, али сам схватио да би то било глупо и зато сам јој дао знак да иде у своју собу. Тихо, као дете преступник, али са олакшањем напустила је собу. Непознати је са пажњом пропратио њен одлазак, при томе уопште не прекидајући са јелом.
Почео сам да га пропитујем ко је, одакле је, откуд то да га је пут нанео овамо, у ову пустош, куда мисли да иде сутра? Ништа. Он једе и ћути. И гледа у неки тамни угао собе.
Извадио сам вина и понудио га да пије, сматрајући да ћу тиме да му развежем језик и да ће проговорити било шта. Опет ништа. Он халапљиво попи целу флашу вина, промрмља да је задовољан његовим укусом, али не рече ништа конкретно.
Ноћ је пролазила, а бура никако да стане. Негде далеко луди Митар је викао на псе који су залутали у његове торове.
Обојици нам је било јасно да по оваквом невремену гост не може да оде, а да преседимо целу ноћ, нити сам то могао, нити сам за тим имао жељу. Понудио сам га да легне у кревет, у мој кревет, а он је то прихватио са задовољством. А ја сам легао на земљу, на губер који сам исплео док сам био млађи и док сам имао спретне руке.
Ваљда од умора брзо сам заспао.
Када сам се пробудио било је праскозорје. Бура је прошла, а кроз прозор лежећи сам гледао умивено небо чисто као око.
Тада сам се сетио непознатог госта и очима сам га потражио у кревету. Кревет је био празан, а на зиду до врата није било његовог црног шешира који је окачио када је дошао, као знак свог доласка. Највероватније се пробудио раније и отишао, без збогом и хвала... Можда...
Тада, сећајући се како је ноћас гледао Јану, нове су сумње напале моје мисли. Скочио сам као уједен од змије и потрчао ка соби драгог чељадета. Треском сам отворио врата: кревет је био празан, крвав и разбацан – сурови сведок језиве ноћашње борбе на живот и смрти, која се дешавала овде, а без мог знања.
– Јано, Јано! – драо сам се као у неком тешком сну – где си кћери – говорио сам тражећи је испод кревета, у угловима собе, у шифоњеру, знајући да је нема, али не знајећи шта да радим. – Јано!
Празна соба ми се злослутно показивала.
Истрчао сам напоље, зграбио секиру и јурнуо према стазама по којима је Јана често пролазила. У мени је била нека нада да је жива и да се негде крије.
– Јано, Јанооо! – драо сам се као луд, плакао кроз росне траве у којима се стидљиво огледало рано јутарње сунце, напињао се, ударале ме по лицу тек озеленеле врбове гране. Затим сам трчао кроз трске, кроз блато, враћао се натраг, па опет трчао.
Изашао сам на обалу Брегалнице. Доле су њене тамне и хладне воде немирно текле ка западу.
– Јано! Јанооо! – крикнуо сам гласом који је кидао груди.
Језив одзив мог крика прошетао је између обала.
Негде доле као да сам чуо тупо падање у воду и таман крик.
На супротној обали, на сувој грани, стајала је црна птица и немо ми се смејала.
– Јаноо! Јаноооо!
Потрчао сам педесетак, можда стотинак метара према доле и стао поред велике стрмине испод које се Брегалница пењала и снажно вртила своје воде. Гледао сам у њих и немо тражио одговоре на питања која сам целог јутра себи постављао. Очи су почеле да претражују обале реке, са обе стране, а затим да шетају низ узрујану воду. Приметио сам, можда тридесетак метара низ воду, како се нешто бели. Помислио сам да је то пена бесне реке, ко зна, уствари, шта сам помислио, можда сам се само плашио истине. Бацио сам камен на ту белину и он је ударио о нешто тврдо.. Потрчао сам.
Пена је полако постала бела кошуља, она иста кошуља коју је носила моја кћер. Скочио сам уопште не размишљајући да вода може да ме однесе. Пропадао сам у хладну воду до прса, она, проклета, покушала је да ме повуче ка средини, али жеља (црна жеља моја!) ме је чинила тако снажним да бих победио водену стихију и хладноћу која ми је као бритва секла груди.
Извукао сам хладни леш умотан у белу кошуљи. То је била моја кћи, Јана, црна рана моја. Подбула, помодрела, са крвавим траговима по белој кошуљи које ни Брегалница није избрисала, са очима које моле за помоћ и које ме окривљују.
Држао сам је у рукама и стајао у хладној води. Као укопан, без воље за било шта. Уствари, куда бих ишао са мртвом ћерком у рукама? Са мојом мртвом надом? Друго немам ништа. Она ми је била потпора, моје јутро, мој сан. Сада – ништа. Хладна река, и мртво тело, и хладне сузе које теку из мојих проклетих очију, (да, хладне су сузе јадника када му умире последња нада).
Ридам, али не пуштам гласа. А и зашто? Ко ће да чује и разуме моју муку? Ко ће да ми врати наду? И не желим да изађем. Зар уместо на венчање, у гроб да носим своју мртву кћер? Зар уместо пролећа, зиму да вратим у мој дом? Не... Не и не...
Мој живот је постојао због ове ластавице која би увек спавала у овакво априлско јутро. И мој живот ће се окончати заједно са њеним, овде, крај ових мутних вода Брегалнице која ми је толико година помагала да олакшам муке. Другог решења немам.
Јутарње Сунце зубато ми се смеје.
(Епилог)
Тог лепог сунчаног дана прелепог априла кроз шумицу поред Брегалнице ишао је човек обучен у црно. Лице му је било пуно ожиљака и на њему није могло да се прочита шта мисли и у каквом је расположењу. С времена на време би посустао, скинуо шешир са главе, погледнуо у њега и опет продужио.
Стаза га је нанела на два скорашња гроба, ограђена речним камењем. Желећи да задовољи своју радозналост, пришао им је и загледао се у два неспретно постављена крста, који су били знак нечијег постојања. На њима је, с напором успео да прочита исто тако неспретно написано:
Овде Почива Јана Петрова 1974 – 1991.
Овде Почива Мирко Петров 1940 –1991.
Лице му је и даље било без знакова немира, али очи му се нису могле отргнути од тих порука смрти. Ту, између два крста, као у сну му се јавио лик лепе девојке која га је у оној ноћи великог невремена плашљивим очима молила за милост. Тај му је трен немоћи испунио сећање и неко време није успео да га се ослободи. Затим – опет је угледао два гроба и два црна крста. Цинично се насмејао.
Али, бледило лепе девојке опет испуни његов видокруг, овога пута много конкретније и узнемирујуће. Тамо негде, наспрам реке, на крају хоризонта, иза крстова, између паклених ватри, лепа девојка, уз раме свог оца, са рукама испруженим према напред и спремним да задаве, корачали су према њему као у кошмарном сну. Жмарци су му прошли кроз тело, за трен је затворио очи желећи да убеди себе да му се то само причинило, али када их је отворио, девојка и њен отац нису нестали. Напротив, они су били све ближе и ближе – више се није распознавало нежно девојачко лице чије смртне боре није покрило ни самртно бледило, а на лицу њеног оца није било оне познате доброте, већ израз којим је био спреман да сваког трена наплати своју заблуду.
Човеку у црном, да ли од страха, попустиле су ноге и пао је на земљу као да моли за милост. Покушао је да устане, али као да није успео у томе, покушао је и да викне у помоћ. Ни у томе није успео, зато што су га очи ћерке и оца приковале за земљу и одузеле му глас. Из грла му је излазило обично самртно кркљање...
... А њихове испружене руке већ су га додиривале...
Човек у црном је био риба на сувом. Отварао је уста, кркљао, исколачио је очи. тражио је ваздуха,тражио, али њега није било, груди су му биле готове да се распрсну. А руке, те руке нежности и заблуда, додиривале су га и нудиле му смрт...
Најзад је успео да се измигољи из загрљаја смрти и у дивљем трку побеже у сиве даљине.
Иза њега, Луди је Митар викао у реци и плашио птице.
|